S vremena na vreme, pročitam ponovo Smrt u Veneciji. I dok čitam, mislima mi prolaze slike Dirka Bogarda. Venecija o kojoj čitam, plaža, salon za ručavanje, gondole, sve je u mojoj glavi pozajmljeno iz filma. Posebno Ašembah. Glavnog junaka ne mogu da zamislim drugačijeg. Viskonti i Man spojili su se.
Neko od predavača na svetskoj književnosti govorio je o tome kako je novela pretrpela izmene te da je prvobitno Man na umu imao veoma mladu devojku, devojčicu, zapravo, koja je privukla pažnju tragičnom junaku.
Pokušavala sam da zamislim i to.
Umesto Viskontijevog Tađa samouvereno kroz hodnike hotela i uzane ulice zaraženog grada prolazi devojčica, možda veoma mlada verzija Ume Turman.
Ne ide.
Viskonti je pomirio obe verzije, Tađu je između devojčice i dečaka, upravo onakav nežan i plav kakav pretpostavljam da bi želeo Man da bude.
Ipak, i umesto Bjorna Andersena, mogla bih da zamislim nekog drugog dečaka.
Umesto Ašembaha, nikoga.
Obično se ne vezujem za glumce koji tumače junake iz literature.
Hamlet u mojim mislima nikad nije bio Kenet Brana.
Julije su mogle biti razne glumice.
Lolita može da bude bilo koja koketna devojčica na pragu devojaštva, junaci romana Maksa Friša (Voyager) ne moraju da budu Sem Šepard i Džuli Delpi.
U Ženi francuskog poručnika ne mora da glumi Meril Strip, čak ni Džeremi Ajrons.
U Stopardovoj drami Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi dvojicu Hamletovih drugara igraju Tim Rot i Gari Oldman.
Kad pomislim na ovaj film, iskoče mi oni, međutim, svakako bih mogla umesto njih da zamislim i drugi glumački par.
Dok sam čitala navedene romane/drame bila sam sasvim oslobođena izbora koji su pravili reditelji.
Čitala sam i vozila svoj film u glavi.
Međutim, Ašembah nikad nije mogao da dobije drugi lik osim Bogardovog.
Iz cele grupe junaka koje su filmu ponudili pisci, samo je još jedan „zarobljen“ u liku koji je odabrao reditelj.
Albert Fini kao konzul Fermin.
Pod vulkanom sam gledala zaista odavno, ali Finija nisam mogla da zaboravim, iako mi je sećanje na filmove obično mlako i kratkotrajno.
Sada dok čitam roman, Fini je izuzetno živ.
Sve, čak i najsitnije radnje koje su definisale lik iskrsnu mi pred oči kad uzmem Laurija u ruke.
Trapav, ševrdav hod pijanca, razdrljano odelo, naočare za sunce kad im nije vreme, mumlanje koje prati pijanstvo, mumlanje koje se opire visokoj koncentraciji alkoholičara da artikuliše razgovetno…
Džefri Fermin je Albert Fini i drugačije ne može biti.
Ne mogu da se oduprem Hjustonovom izboru, kao što ne mogu da se oduprem Viskontijevom.
Ta dvojica junaka nastala pod perom pisaca ostaju, za mene bar, zarobljena u likovima koji su stvorili Bogard i Fini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
