Pitala me je prijateljica da li hoću da mi pozajmi roman koji je upravo pročitala. Kakav je, pitam. Sasvim dobar, kaže. Ne bih.
„Sasvim dobar“ nije dovoljno dobar. Samo je „dobar“ roman vredan vremena, ili odličan, ili sjajan. „Sasvim dobrom“ nešto nedostaje. Neobično, pomislila sam dok sam mahala glavom levo-desno gledajući u namrštenu prijateljicu. Zašto prilog uz pridev unosi sumnju u kvalitet? Pritom bi njegovo značenje logično upućivalo na to da je od „dobrog“ još bolji jer „sasvim“ bi se moglo leksički definisati kao: ispoljenost neke osobine u najvećoj meri. Tako bi „sasvim dobar“ roman bio u potpunosti, kompletno, od korica do korica dobar. Ali nije. Prema kriterijumima na osnovu kojih povezujem prideve, priloge i kvalitet, on nije vredan pažnje, ostaće da drema neotvoren.
Slično je i kad su po sredi druge sintagme iste strukture. Ako bi me neko pitao s kim bih se radije videla, sa nekim ko je „pristojan“ ili „prilično pristojan“, ponovo bih odabrala verziju bez priloga (oličenu, naravno, u osobi), iako bi „prilično“ ukazivalo na to da je pristojnost kod dotičnog ispoljena u velikoj meri.
Kod „pristojnog“ čoveka pristojnost kao da je ostvarena bez ostatka, od granice do granice njegovog društvenog bića, dok, ako bismo zamislili jedan krug koji plava boja pokriva pokazujući meru pristojnosti, on – krug – na gornjem polju bi ostao neobojen ukoliko bi označavao stilizovanog (priznajem, prilično ili čak sasvim stilizovanog) „prilično pristojnog“ gospodina.
Kada bi mi neko, s druge strane, sugerisao da se sastanem s nekim ko je „dovoljno“ pristojan, možda bih se naljutila, jer bi to govorilo o proceni menadžera susreta o stepenu pristojnosti koji je adekvatan ili „dovoljan“ za moje društvo. A ko može da proceni granice pristojnosti koje meni odgovaraju? Ili ko sme da pretpostavi kolika je to „dovoljna“, meni potrebna pristojnost.
Dalje, iako znamo da pozitiv-komparativ-superlativ baš u takvom nizu razlikuje rastući stepen prisustva određene osobine, takođe imamo iskustvo koje odstupa od ovakve upotrebe prideva kada se oni nađu kao članovi nekih sintagmi. Recimo, „visoka škola“ daje viši stepen obrazovanja od „više škole“ iako je oblik „viši“ komparativ prideva „visok“. Isto je sa visokim, odnosno višim zvaničnikom. Takođe, „niži čovek“ nije ni jezički ni objektivno (fizički ukoliko, s pravom, sumnjamo u objektivnost) niži od „niskog čoveka“, niti je „viši“ viši od „visokog“.
Šta sa svim ovim? Ništa, zabavno je. Ako biste mi rekli da je „prilično zabavno“, mogla bih da se složim, mada je meni izuzetno ili jako zabavno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
