Zločin ljubavi

Vratila me je pesma u detinjstvo, vesela je, pevušila sam je celo pre podne.

Kasnije sam treći put pogledala film „Kerol“.

Posle svakog gledanja imam isti zaključak, isto suočavanje – kakvi smo licemeri!

Slavimo ljubav, samo onu ljubav kakvu propoveda čvrsto krilo mejnstrima: partnersku i roditeljsku.

Pri tome, ona partnerska podrazumeva seksualni savez muškarca i žene, i to ne bilo kakvog muškarca i bilo kakve žene, već muškarca određenih godina sa ženom određenih godina (dok joj ne istekne rok trajanja, onda ona svakako ispada iz igre prema kriterijumima ove nakaradne civilizacije).

Tako „nek živi ljubav“ usklik zapravo se odnosi samo na ljubavi sa razglednica ili starih bombonjera.

Čitav veliki, ogroman raspon mogućih ljubavi ne vidimo, ne želimo da vidimo ili osuđujemo u slasti ogovaranja i kazni.

Lepa Kerol koju igra Kejt Blanšet skrenula je s puta patrijarhalnog ekstremizma i zaljubila se u devojku krupnih očiju, označena je kao nemoralna i izbačena iz porodičnog kruga.

Ta kuga izbora dovela je do toga da joj uskrate materinstvo, da je ponište kao ženu, jer, razume se, prava žena može da izabere samo muškarca, ova falš žena ne sme da bude majka.

Čemu onda lažljivi poziv da živi ljubav? Samo da napravi rimu.

Nek se vole svi“ kaže dalje pesma… Ti svi pesme, ponovo su oni isti sa bombonjere. Nasmejani, veseli, puni entuzijazma ili stidljivi, zaljubljeni sa jakim znakom poverenja u očima.

Istina je ovakva: ti papirni likovi ne postoje, a društvo nam ne dozvoljava da bez kazne odaberemo da živimo svoje autentične ljubavi. Zašto? Zato što suštinski mrzi ljude i ne želi im sreću.

Ovde, naravno, ne mislim na pedofiliju, nasilne „ljubavi“, razne aberacije koje nanose štetu članovima ljubavnog tima, ne mislim čak na ljubavi ovenčane seksom, mislim na iskrena osećanja i prepoznavanja koja odudaraju od klišea. Mislim na Kerol i njenu lepu izabranicu.

Možda me je u filmu osvojila atmosfera, dugi kadrovi bez dranja i nasilja. Nema potere, nema tuča, ne pljušti krv, ne lete glave, nema silovanja, nema svega onoga što mnogim filmovima popravlja frizuru pa im „zanimljivim“ prelivima skriva lica bez sadržaja.

S tm mazanjem očiju, tj. friziranjem, u vezi: šta se dešava sa Vinčom? Ja sam običan čovek, obična žena, žiteljka Beograda, ne analitičar koji se bavi globalnim zagađenjem ili procentom furana, koji živi u Norveškoj i prljava Srbija mu je zanimljiva teorijski. Gori ili ne gori? Hoće li neko da kaže? Ne vlasnička karta, ne analitika, ne filozofiranje i politika, jasna informacija: gori ili ne gori! Posle toliko političke buke, da li bi stvarno trebalo da se spakujem i sama da proverim. Novinari ne pomažu. O političarima postaje besmisleno i govoriti.