Ne sećam se više kad su počeli bageri da tandrču oko moje zgrade, znam da je bilo odavno i da je dugo trajalo, da se prašina skupljala, da sam je brisala, da se ona ponovo skupljala, da sam je ponovo brisala, da sam onda odustala.
Da su mi skele mesecima bile oko stana, da sam majstorima koji su mi gvirili u sobu i kuhinju kuvala kafu, da sam navlačila zavese kad bih želela da im pobegnem, da sam im ponovo kuvala kafu kad oni besomučno kucaju na prozor, da sam u jednom trenutku odustala i ostavila zavese prljave od prašine skupljene do zida.
Navikla sam se da živim kao u izlogu za skeledžije i fasadne molere. Sećam se da sam mesecima u zgradu ulazila preko napukle daske koju su slikali prijatelji pa šerovali svojim prijateljima po svetu kao zanimljivost. Sećam se da mi je mesecima sve bilo okupano sitnim belim prahom, da mi je pod nogama kod kuće stalno bio pesak i da sam tepih urolala jer je bilo nemoguće iz njega izvući materijal koji je pred zgradom čekao da radnici dođu i postave kamene ploče, one stare i neke nove…
Radnici su se sklonili iz moje ulice, a onda se pojavili u susednim. Nisam stigla da se obradujem postavljenom kamenu preko nabijenog peska, ni stepeniku koji je zamenio napuklu dasku jer, razbijači asfalta su već počeli da razbijaju asfalt, prašina se ponovo podigla, a pesak se proširio na ceo kvart.
I dalje mi krcka pod đonovima u predsoblju ili sobi ako u cipelama zalutam u nju. Pokvariće se motor usisivača od tolikog građevinskog materijala koji bunker mašine proguta, a ponekad pomislim pa čišćenje ostavim za sutra. Navikla sam da udišem oblake beličaste magle koja se podigne prilikom svakog koraka.
Ne znam šta će da naprave od Starog grada, samo želim da jednom prestanu, da se odmorim od majstora i bagera. Osećam se kao da nas polako guraju u zoološki vrt da se bez hlada po suncu, koje je nekad ublažavalo drveće (njihov ljuti neprijatelj) vučemo dok nas turisti fotografišu u najvećoj pešačkoj zoni u Evropi pored najlepšeg Beograda na vodi u Evropi.
Kapira li ekipa sa flomasterima i planovima po kojima boji ulice u crveno da grad u kome žive ljudi nije grad od lego kockica? I koliko njihova zelena (u značenju ekološka) ideja, jer će ulice biti oslobođene od kola, nimalo nije zelena, ako poseku sve što ima grane.
Razbucaće arheološke dragocenosti i prirodu i ljude. Drveće im nikad neću oprostiti, ni Đilasu ni Vesiću.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
