Do poslednje pare

Olimpijakos je poslao ponudu za njega, lisabonski klub bio voljan da ga prepusti ponosu grčkog fudbala, ali su Nišlije glatko odbile aranžman, iako omladinski prvak sveta sa Srbijom nema još nijedan upisan minut u dresu „orlova“ od starta sezone 2019/2020.

Ima, međutim, zagarantovanih 2, 5 miliona evra zarade svakih 12 meseci ugovora, pa poznavaoci prilika na adresi bivšeg evropskog šampiona izvode zaključak da je to jedini razlog njegovog ostajanja tamo gde ga više ne žele, sa sve prisećanjem na neslavan rastanak sa Partizanom, odakle nije hteo da ode posle prve ponude Benfike nego tek na kraju ugovora, što mu je uvećalo potonje lične prihode, a crno-bele ostavilo bez obeštećenja.

Na stranu razni objektivni i subjektivni razlozi njegove, generalno, neubedljive epizode u sadašnjem klubu, ono što je mnogo komentarisanije u slučaju propalog transfera na „Karaiskakis“ jeste izbor 23-godišnjaka i roditelja mu.

Niko pametan ne spori Andrijino pravo da samo trenira i, čekajući eventualnu šansu za povratak na teren, odbija pozive sa strane i uzima novac predviđen validnim ugovorom, samo mnogima nije jasno kako se može biti toliko neambiciozan u dobu kada su sportisti u naponu snage. Radije pristajati na popunjavanje broja nego tražiti srećnu zvezdu negde drugde, a znati da je đavolski teško nastaviti tamo gde si stao.

Pa, šta, nije ni prvi ni poslednji koji gleda kako za kratkog fudbalskog veka što više zaradi za život posle loptanja… zar profit nije esencija modernog fudbala, a klubovi i sponzori nezasiti skupljači hartija od vrednosti… staće mu u odbranu svi ljubitelji komfora. Posebno u Živkovićevoj otadžbini, gde se standard prosečnog građanina i dalje meri redovnošću plate, a ne njenom realnom vrednošću. Takvi nikada neće razumeti arhaične ljubitelje sporta, duboko i iskreno ubeđenih da je razvijanje ličnih potencijala, s lajtmotivom „biti bolji od drugih“, jedini pravi izvor istinske sreće modernih gladijatora.