Fudbalske kaste

sportska javnost Srbije mlako je prešla preko vesti da „samo što nije“ formirana fudbalska Superliga Starog kontinenta. Nemački Špigel nije „otkrio toplu vodu“ pisanjem o sve izvesnijem otcepljenju evropskih klupskih „pijanih milionera“ (u ovom slučaju milijardera) od srednjeg fudbalskog staleža i sirotinje, jer je ta ideja decenijama stara, ali je sve digao na noge dokumentovanom objavom plana o skorijem osnivanju kompanije čiji bi najveći deoničar bio osvajač najviše Lige šampiona – madridski Real.

Prema tim tajnim papirima, ovo takmičenje zatvorenog tipa zaživelo bi već za tri godine, a zagarantovano članstvo imali bi još Barselona, Mančester junajted, Bajern, Čelsi, Arsenal, Juventus, Pari Sen Žermen, Mančester Siti, Liverpul i Milan, dok bi Inter, Atletiko iz Madrida, Borusija Dortmund, Olimpik Marselj i Roma mogli da dobiju status gostiju. I sve to, naravno, mimo volje i bez dozvole Evropske fudbalske federacije i Evropske klupske asocijacije, jer sila boga ne moli.

A, pobrojani španski, engleski, italijanski, nemački i francuski velikani nisu samo tradicionalni kolekcionari trofeja i perjanice nacionalnih liga nego i najmoćnije „fabrike para“ u fudbalskoj industriji. I sa te pozicije nekakvih „natklubova“ drže da imaju pravo da biraju ko će gaziti travu njihovih grandioznih stadiona, kakvim će rivalima mamiti svoje navijače i sponzore, jer se ne prodaju isto mečevi sa tamo nekom „boranijom“ i timovima tržišne vrednosti u rangu budžeta nekih zemalja.

To što su prozvani nosioci projekta brže bolje demantovali tvrdnje Špigela samo je upalilo crvenu lampicu u UEFA i EKA i deprimiralo pristalice „malih“ klubova, željne uživog gledanja Golijata, makar po cenu „petardi“ u mreži njihovih ekipa. I onda istog dana predsednik naše malene i ekonomski zavisne zemlje, bez ijednog stadiona po standardima UEFA, sav ozbiljan najavi kandidaturu za organizaciju Svetskog prvenstva 2030. godine.