Fudbalsko dno

Prolećni duel pretužna je kopija jesenjeg okršaja, po naški – do koske zavađenih, komšija s Topčiderskog brda. Ne zbog ponovljenih 1:1 već zbog svega pre, tokom i posle utakmice čiji ishod nije usporio šampionski marš crveno-belih niti zaustavio hod unazad crno-belih, od prošle subote još dva boda udaljenijih od niškog Radničkog.

Kao da je fudbal igra na faul a ne na gol više, umesto da se fokusiraju na pravljenje svojih akcija obe ekipe su energiju trošile na kvarenje protivničkih napada. I to ne elegantnim uklizavanjima, veštim nadskakivanjem i bržim sprintevima nego onako uličarski: laktovima, udarcima ispod pojasa, grebanjem, davljenjem, pljuvanjem, šaržerima psovki… Umesto da sve pršti od šansi pucalo je od nervoznih reakcija. Na sudijske odluke najviše. Čovek s pištaljkom i njegovi pomoćnici bili su mete i pre prve u moru grešaka.

Glineni golubovi unapred spremljeni za „upucavanje“, a Zvezdin poništen gol, Partizanovo (ne)sporno vođstvo i nesviran penal, nepokazani žuti kartoni… samo su povukli za jezik i jedne i druge da kažu šta stvarno misle o onom s druge strane plota. Kao pre nekoliko meseci, kada lopta nije ili jeste prešla gol crtu za Zvezdino izjednačenje, još dok su se praznile tribine, kurtoazni izlivi poštovanja u najavi tzv. srpske fudbalske svetkovine ustupili su mesto dokazivanju tuđe sprege sa „višim silama“. Uz agresivno omalovažavanje rivala i kuknjavu nad zlom sudbinom. S (ni)malo samoanalize i samoprekora zbog obostrano prosečne i nezanimljive partije, jer je lakše uprti prstom u tuđe čelo nego ga staviti na svoje.

I onda se čudimo što normalan svet zaobilazi domaće stadione kao đavo krst, a vođe „najvernijih navijača“ i njihovi vojnici iz redova kriminalaca i životnih luzera, što bi to da postanu opasni momci i lovatori, koriste svaku priliku da razbijanjem suparničkih ili policijskih glava ukradu „šou“ derbijevskim akterima.