Izdaja ili račun

Praćeno burnim reakcijama s obe strane Jarinja, odmah pošto su delovi intervjua ovog 17-godišnjaka rođenog u Prištini, jednoj novini u Albaniji, gde se bavi klupskim fudbalom, osvanuli na svim medijskim sajtovima u Srbiji i na Kosovu. U velikom broju spakovani u tekstove tendencioznih naslova, sa jasnom sugestijom našem auditorijumu da je momčić istog imena i prezimena kao nekadašnji prvotimac i sportski direktor Crvene zvezde, izdajnik svog roda. Ma, veleizdajnik kome su ažurni internet komentatori momentalno „sve po spisku“, uz poneku „živopisnu“ kletvu i neskrivenu poruku da je persona non grata od Subotice do Kosovske Mitrovice.

Oni što su branili pravo talentovanog štopera Fljamuntarija da radi sa svojim životom šta hoće i najbolje što ume ostali su u manjini, a dobijali bi svaki put po „glavi“, kada bi one sa druge strane rova podsećali da nam se državnici redovno sreću sa kosovskim kolegama, šalju sunarodnike u kosovske institucije, obnavljaju vozni i avionski saobraćaj sa Prištinom, trguju sa Kosovarima, svako malo pregovaraju o nečemu… Jer to, bože, nije i ne može biti isto.

Ni tamo gde je Ivić rođen i živeo do selidbe u komšijsku državu nisu načisto u kakav „folder“ spakovati njegovu hrabrost ili ludost – kako već kome zvuči vest „Prvi Srbin u reprezentaciji Kosova“. Jednima je Ilijin pristanak da obuče „sporni“ dres očigledan dokaz suživota na toj trusnoj teritoriji, a drugima prst u oko, pošto remeti njihovu viziju etnički čiste zemlje. Uglavnom, u Gnjilanu, Novom Sadu, Lipljanu, Nišu, Prizrenu, Beogradu, Peći, Valjevu…. daju sebi za pravo da sude nekome ko im nije ni rod ni pomoz bog samo zato što je procenio da mu je da bolje da igra za neku selekciju (iz FS Srbije, po svoj prilici, nije bilo poziva) i tako bude na oku stranim menadžerima i klubovima nego ograniči sebe na karijeru u dresovima bez državnog grba. Sa sve čuvenim „imam pravo na mišljenje“, kao popularnim paravanom za vređanje drugih.