Kosovski čvor

S tim što je ovdašnja muka dupla. Em su nas „orlovi“ još jednom toliko obrukali da je njihova sreća što će na meču sa Litvanijom biti zaključane tribine, jer bi se na istima skupila šaka jada od navijača, a i ona ih sigurno više prozivala za tragikomični raspad sistema u prošlom kolu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo nego što bi im širila slomljenih krila, em je odluka selektora „sokolova“ LJubiše Tumbakovića i njegovih izabranika Marka Ivanića i Filipa Stojkovića da ne izađu na megdan selekciji Kosova dala novu dimenziju istorijskom sukobu Srba i Albanaca. I epskoj podeli na junake i izdajnike.

U duhu „ili – ili“ tradicije, jer u Srbalja istina nikada nije negde između, a oni što misle i čine različito uvek su neznalice i neprijatelji vredni prezira, mediji i pogotovo internet komentatori podelili su se u dve kolone. Za jedne je trojac s mestom rođenja i prebivališta u Srbiji svetao primer patriotizma, jer nije hteo da stoji u stavu mirno dok se intonira himna najmlađe države Balkana i(li) dela naše teritorije na čije tlo srpski državnici ne mogu da kroče bez dozvole vlasti u Prištini, a Srbi podno Ibra žive kao u getu. Drugi, pak, ovaj potez doživljavaju kao klasičnu izdaju, vrhunski kukavičluk i baš jeftin nacionalizam. Zbog tajminga izrečenog NE Kosovarima, jer su prošli meseci i meseci od žreba, kada su dve reprezentacije spojene u istu grupu i zato što je ekipa ostavljena u psihološkom rasulu pred vrlo važnu utakmicu. Zbog toga što se o statusu Kosova ne odlučuje na sportskim terenima i zato što su popustili pod navodnim ili stvarnim pritiscima ovdašnjih huligana, fudbalski bitnih ljudi i(li) pripadnika vlasti. Vrhuška FSCG nije imala dilemu već je brzopotezno otpustila Tumbakovića, u danu kada su se ekstremni navijači Ukrajine i Hrvatske u Lavovu ujedinili u mržnji prema Rusiji i Srbiji.