„Neprijatelji“ novinari

Ne znamo da li je Milan Tomić pre dolaska na klupu košarkaškog tima Crvene zvezde imao drugačije manire, ali od kada nam je pred očima i ušima ne možemo da se načudimo njegovom potcenjivačkom i osionom stavu prema novinarima. Kao da je klinac bez šlifa, a ne čovek u finim godinama, s dovoljno kilometraže na svim životnim poljima, trener crveno-belih pred „sedmu silu“ izlazi kao pred streljački vod, pa pre sigurnog pogubljenja žuri da još neki put stavi prst u oko neprijatelju. Gubio ili dobijao mečeve, uvek u gardu dočekuje pitanja ljudi čiji je posao da ih postavljaju. Čak i ona najbenignija. Očigledno upleten u mrežu sopstvenih teorija zavere, vazda je spreman za žustru i često neprijatnu polemiku s poslenicima javne reči, protkanu neskrivenim „nemate pojma“ stavom. Istina je da ima neukih i bahatih među nama, nedobronamernih i instruisanih takođe, ali postojanje kukolja u žitu ne može opravdati to što bivši igrač i trener Olimpijakosa na „zašto“ često reaguje kao da onaj što ima pravo da traži i dobije „zato“ hoće da ga uči košarci ili mu uđe u novčanik.

Da su mu se povremeno dešavali takvi gafovi, pa da budu shvaćeni kao naglašene adrenalinske reakcije „vruće glave“, jer nije lako kontrolisati emocije neposredno posle utakmica, ali ovde se radi o razrađenoj praksi dočekivanja na nož novinarske radoznalosti. Protivno dijaloškoj formi komunikacije, kao jednom od osnovnih načela demokratije. Nepoznatih i njegovom preteči Dušku Vujoševiću. Vreme će pokazati da li će Tomić potrajati tako dugo na Zvezdinoj kao ovaj na Partizanovoj i da li će kao on ostaviti u nasledstvo silne trofeje, afirmaciju mnogobrojnih mladih igrača i riskantno otvoreno notiranje kataklizmičnih pojava u srpskom društvu, ali ako ovako nastavi mogao bi ostati upamćen kao kopija čoveka koji je stalno prebrojavao krvna zrnca novinarima i maltene u svemu video naručenu provokaciju stvarne ili umišljene opozicije.