Plus ili minus

Ne samo u odnosu na protivnika već i na atmosferu oko terena. Da, sve te atlete skaču, plivaju, trče, udaraju…. prvo zbog sebe, a tek onda trenera, saigrača i timova (ako ih imaju), porodica, države… navijača, a ovi poslednji im pomažu ili odmažu u tome.

Kako kada i kako kome, jer ne reaguju svi podjednako na buku od aplauza ili zvižduka, idolopoklonaško klicanje ili verbalno orgijanje. Čak ni rođeni tremaroši ne vole da se dokazuju bez publike, pogotovo kada drugi svedoče njihovim pobedama, rekordima, medaljama… međutim, nekima se odseku noge i zablokiraju mozgovi pred gomilom ljudi, dok drugima ista ta masa napumpa žile adrenalinom.

Tako su Francuzi u petak bili svoji na svome, baš kao Turkinje u finalu kontinentalnog šampionata odbojkašica pre nekoliko nedelja, a njihovi zemljaci su u oba slučaja sigurali da će ih svi ti decibeli, rekviziti, spikerska loženja… i druga dozvoljena navijačka oruđa i oružja u pritisku na rivala vući do već viđenih trijumfa. A, desio se kontraefekat. Ne samo što su naleteli na kvalitetne takmace, gladne uspeha, nego su se pali pod teretom velikih očekivanja čuvenog 12. igrača, u ovom slučaju sedmog.

S druge strane, naši momci su kao onomad cure „podesili“ glave na pravu frekvenciju. U obe prilike mudro stimulisani ili stišavani od strane selektora, fokusirali su se samo na prijem, blokade, smečeve, „kuvanja“… Protiv njih usmerena energija sa tribina završila je kao ćorci u pucanju, jer je motivaciju targetirane ekipe pojačala na maksimum. Neki će reći i isprovocirala čuveni srpski inat, kao kada je Đoković u finalu poslednjeg Vimbldona ubedio sebe da čuje Novače umesto Rodžere iz usta gledalaca većinski naklonjenih Švajcarcu.

Naravno, ovaj i slični trikovi nisu specijalnost srpskih sportista, šta više u svetu je davno shvaćena ova dimenzija sporta, pa što pojedinci što timovi angažuju čitave armije psihologa, a oni ih između ostalog uče svrsishodnom odnosu sa navijačima.