Prolaznost

Kada jednog dana završi karijeru, Novak Đoković bi mogao da napiše knjigu ili drži motivaciona predavanja na ovu temu, jer je prošao sve i svašta od kada je kao četvorogodišnjak ušetao u teniski kamp Jelene Genčić. Od 2017. na ovamo, pogotovo. Osvajanje Rolan Garosa, zasićenje, povreda, porazi od dojučerašnjih redovnih „mušterija“, višemesečna pauza, operacija lakta, povratak popločan preranim eliminacijama, sumnja u sebe… Prva velika pobeda, nova titula na Vimbldonu, šampionski govor na Australijen openu, veliko slavlje na otvorenom prvenstvu SAD, kambek na tron…. Zaslužen odmor, iznenađujuća ispadanja u početnim fazama mastersa… Kao jedini putnik na rolerkosteru ili glavni junak akcionog filma, jedan od najvećih sinova „belog sporta“ naizmenično je doticao zvezde i puzao po podu, pokušavajući da u svemu nađe smisao, pouku, razume dobru i prihvati lošu stranu profesionalnih uspona i padova. Izbori se sa svojim demonima u euforičnim i(li) beznadežnim danima.

Kao samokritičan čovek, svestan moći introspekcije i stalno u potrazi za novim vidicima, trebalo bi još jednom da nađe način i smogne snage da otkrije izlaz iz lavirinta loše forme. I(li) sa minskog polja privatnih problema, čijim prelivanjem na teren je on sam objasnio rani oproštaj od trke za trofeje na turnirima iz kategorije 1000 u Indijan Velsu i Majamiju, verovatno ni sam ne sluteći da će se martovska nesigurnost, bezvoljnost i nervoza protegnuti na aprilske mečeve u Monte Karlu ovog proleća, a preduga takmičarska pauza nastaviti da uzima danak. Samo Novak i njegov teniski otac Marjan Vajda imaju pravi odgovor na pitanje „Zašto Đoković opet ne liči na sebe?“ i jedino njih dvojica, zajedničkim snagama, mogu odbraniti lidersku ATP poziciju od večitih rivala Rafaela Nadala i Rodžera Federera, talasa „mladih lavova“ i tenisera u najboljim godinama. Neki im drže palčeve u ponovnoj misiji restartovanja Novakovog tenisa, jer kako reče Rafa „Uvek je čudno kada Novak izgubi jer je on uvek dobar, ali svi smo mi ljudi, zar ne“, a drugi likuju, pošto šampione obožavaju ili osporavaju – nema sredine.

(Ne)svesni prolaznosti svega, pa i uspeha, te pomalo precenjene merne jedinice vrednosti ljudskog postojanja. Pobede i porazi su samo lice i naličje iste medalje, rekao je neko nekada i, kao u metaforičkoj izreci o jednom potezu, ubistvu i dve muve, definisao suštinu života. Tako i Novak, ostao na sadašnjih 15 grend slem titula ili ih uzeo još šest, tj. prešišao rekordera Federera, imao se „za šta roditi“.