Muška reprezentacija Srbije jednom do dva puta godišnje dospe u epicentar domaćih medija i sportske javnosti, kada se u foto-finišu kvalifikacija grčevito bori za neko veliko takmičenje i ako se ugura u poslednji “vagon” za kontinentalna i planetarna prvenstva, ali retko iskoristi svojih “pet minuta” slave.
Češće uprska stvar i sve nas tako razočarane i ljute podseti na propast naše nekadašnje dike i ponosa od sporta.
Mlađarija je samo čula ili izguglala priču o tome, a mi dovoljno odrasli tih 80-ih godina prošlog veka sa setom pamtimo blistava vremena ovdašnjeg rukometa, kada je Metaloplastika dve sezone za redom donosila pehar Lige šampiona u Šabac, jednom pala u tek finalu LŠ i još tri puta se “tukla” za zadnjih sat vremena elitnog takmičenja, zrenjaninski Proleter za jedan gol manje od Barselone ostao bez evropske klupske titule, a “mala” Crvenka ušla u Top 4 LŠ.
Lager Vikipedije i(li) živa sećanja savremenika Veselina Vujovića, Jovice Cvetkovića, Veselina Vukovića, Slobodana Kuzmanovskog, Mileta Isakovića, Đorđa Rašića … puni su i lepih uspomena sa Olimpijskih igara i šampionata sveta, kada su njihova i jedna pre generacija, zajedno sa hrvatskim kolegama, činili “kičmu” osvajača dva zlata na OI i jedne krune na SP, uz brdo srebrnih i bronzanih odličja na istim turnirima.
Stariji jubitelji ove sve brže i tabadžijske igre pamte još i selektorsko-trenerske bravure (pre svih) Zorana Živkovića i Branislava Pokrajca, pa Dragana Škrbića, braću Predraga i Nenada Peruničića, Dejana Perića, Igora Butuliju, Aleksandra Kneževića, Nedeljka Jovanovića… čija su treća mesta na jednom EP i dva SP davala nadu da raspad prvo velike pa male Jugoslavije neće imati dramatične posledice po budućnost srpskog rukometa.
Na žalost lažnu, jer su ga drastično smanjenje “baze” i, još više, dezorjentacija Saveza, bežanija sponzora i klanaški obračuni na svim nivoima, toliko srozali da prvotimci viđenijih klubova rade dva posla da bi se izdržavali, svi iole talentovaniji klinci gledaju kako da što pre odu u inostranstvo. Unižena struka nema od koga da uči ni priliku da “pusti korenje” pošto se treneri i selektori menjaju kao na traci, na derbije idu šira familija i prijatelji. Medijske kuće ga prate pod oznakom “ostali sportovi”, ono malo preostalih reprezentativaca visoke klase s mukom u želucu dolazi na pripreme A tima ili mu okreće leđa…
Drugo mesto na prvenstvu Evrope u Beogradu 2012. bilo je samo fatamorgana, izolovani slučaj, incident, presedan, prolazni uzlet… pošto su momci na terenu i pored njega na gurku, tj. ogromnu želju i veliku buku sa tribina rušili prepreke, na kratko gurnuvši hronične probleme pod tepih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
