Trofeji nemaju cenu

Posle „Zlatne kopačke“ Eredivizije, za 28 golova u prvenstvu „zemlje lala“, gomile asistencija u istom takmičenju i nacionalnom Kupu, dva spakovana pogotka i jedne golčine u razbijanju Realove evropske krune na paramparčad usred Madrida, duple krune u Holandiji i polufinala Lige šampiona, većina igrača na njegovom mestu bi se otisnula u još veće evropske klubove i jače kontinentalne lige. Ali, on nije hteo da skine dres „kopljanika“. Da su bili u Tadićevoj koži mnogima ne bi bio problem da zapucaju u SAD, Japan, Saudijsku Arabiju ili Ujedinjene Arapske Emirate, jer su i mnogo veće zvezde od Dušana posle 30. godine gledale samo kako da naprave još jedan jak ugovor. I kineski Dalijan Jifang je računao na takvu logiku, pa mu je na sto stavio trogodišnju saradnju s basnoslovnih 14 miliona evra zarade po sezoni. I prevario se, jer je reprezentativcu Srbije važnije i draže da posle prva dva trofeja u karijeri nastavi da ih osvaja sa Ajaksom.

Da ostane tamo gde ga navijači gledaju kao boga, a mlađarija ostala u (prodajama) dobro istumbanom timu kao vrhunski autoritet, gde mu trener daje punu slobodu i maksimalnu odgovornost na terenu, a uprava ga i dalje smatra toliko važnim u projekcijama klupske budućnosti da ga je nagradila kapitenskom trakom i novim ugovorom, pred čiji kraj bi trebalo da zagazi u trenerske vode. Naravno da majstor driblinga, pasova i šuteva iz Bačke Topole ne igra za siću u Ajaksu, niti to što mu je ostao veran ne znači da će stvarno ostati do 2026. godine na „Johan Krojf Areni“, ali pokazuje da „mali Perica“ ne mora uvek „kud i svi“. Kao kada je Tadić posle afirmacije u Vojvodini iskulirao Crvenu zvezdu i Partizan, ne uklapajući se u domaći kliše „san mi je da zaigram u jednom od naša dva najveća kluba“. Kada je iz Srbije otišao u mali holandski Groningen, ne želeći sporednu ulogu u nekoj od ekipa iz „liga petice“ ili kada je, uprkos Sautemptonovoj želji da ga zadrži, prošlog leta napustio Englesku i vratio se u Erediviziju.