U raljama VAR-a

U zemlji gde je patenturan loptaški opijum za široke mase. U prvenstvu čija je komercijalizacija ubrzala pravljenje nepremostivog jaza između prebogatog i siromašnog fudbalskog sveta. Na terenima gde su “glasovi” iz omraženih soba za pregledanje video zapisa spornih situacija uvaženi tek pošto su prihvaćeni u Nemačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, Ligi šampiona i Ligi Evrope.

Trogodišnja priprema tla za taj krupan korak nije olakšala implementiranje VAR-a na Ostrvu, šta više iz kola u kola tekuće PRL rastu kolektivni bes i otpor zbog seckanja (maltene) svake utakmice i sumnjivih odluka ljudi čiji bi izbori, zbog poštapanja sa XY kamera, morali da budu neupitno tačni i pravični. Bivši i aktuelni igrači i treneri, članovi upravljačkih bordova, navijači i mediji više se utrkuju u proklinjanju dana kada se neko dosetio kako da u najsitnija crevca analizira sporne golove, penale, ofsajde, faulove… nego što aplaudiraju suštinski opravdanoj potrebi za detektovanjem krucijalnih grešaka arbitara, dok su još vruće, i sprečavanjem njihovih krupnih posledica. Često s debelim povodom, jer tehnologiju kontrolišu i koriste neki drugi ljudi, a (i) njima, slučajno ili ne, takođe ponekad problematične situacije ostaju ispod radara ili previše zabadaju nos u posao ljudi s pištaljkom.

Manjinski zagovornici VAR-a ostaju, pak, uporni u odbrani stava da tehnika više pomaže nego odmaže sportu, a na ruku im idu sve češća izvinjenja košarkaške Evrolige za sudijske greške u koracima s fatalnim  efektom na poražene ekipe. Ni sportska javnost u Srbiji nije jedinstvena   u stavu prema VAR-u, a oni što ga prizivaju u isto vreme se mole bogu da njihovi timovi ne budu “žrtve” premotavanja nejasnih momenata. I misle se kako da mu doakaju, kada zatreba, jer su ovde pare, ucene i pretnje uvek vrteli tamo gde burgija neće.