Ujedinitelj

Kada se čelnici, igrači, treneri i navijači dva najveća kluba Srbije nisu gledali preko nišana. Dok nisu, duboko zakopani u rovovima ostrašćenosti i netrpeljivosti, u ime „ljubavi“ prema crveno-belim ili crno-belim bojama, počeli da se gađaju zluradim saopštenjima, bakljama, topovskim udarima… ubijaju u stadionskim i uličnim obračunima.

Ako je iz neke druge dimenzije mogao da gleda poklanjanje njegovim senima mora znanih i neznanih poštovaoca lika i dela retkog majstora i boema u kopačkama, večiti šeret Šeki se sigurno, onako kako je jedino umeo – iskreno i iz srca – smešio prizorima sloge večitih rivala. Dečački srećan što su makar na tih nekoliko dana, ujedinjene u žalosti, komšije zakopale ratne sekire. Ponašale se dostojanstveno i s dužnim poštovanjem prema onome iza prvog plota, kao u vreme njegovog drugovanja sa Šoletom i drugim „grobarima“, pre i posle vojevanja na terenu.

Poslednjih godina života, mangup rodom iz Štipa, nije propuštao priliku da u intervjuima (o čemu god) poziva na minimum ljudskosti i pristojnosti u odnosima zvezdaša i partizanovaca. Do kraja zgrožen pošastima današnjeg srpskog fudbala ogrezlog u zloj krvi, bivši ekspert za „lomljenje kičme“ protivničkim čuvarima, kumio je i molio za hlađenje usijanih glava.

Onih koje su ostale u čudu što je odlazak jednog čoveka oplakan na obe strane Topčiderskog brda. Onih što nikada neće poverovati u priče da su „grobari“ nekada išli na „Rajka Mitića“ da uživaju u Šekijevom redovnom proturanju lopte kroz noge saigrača, a „delije“ pohodile treninge na stadionu JNA, da bi se divile Šoletovim odbranama. Kao što je to činio moj otac.