6. Ne ubij (osim kada ti kažu da smeš)

– Bio sam u iskušenju da se borim. Pretpostavljam da dobri Gospod zna zašto. Mislim, ponekad dobijem grešnu želju da se potučem pa moram da pripazim na sebe malo bolje od drugih ljudi. Tako da… kloniću se rata jer, ako zaista uđem u to, nema mi povratka. „

„Prijateljsko ubeđenje“, Vilijam Vajler, 1956.

Teško da je prigovor savesti bio razlog zbog kojeg sam kada je došao red za služenje vojnog roka odabrao da isti provedem u podrumu Pozorišta na Terazijama. Pre je to bilo pitanje udobnosti. Nekoliko sati poniženja pod komandom dve gospođe iz marketinga pozorišta nakon kojih sam slobodan da ostatak dana provedem na uobičajen način delovalo je kao prihvatljiv gubitak vremena, kada već može da se izabere manje od dva zla. Zapravo, ne sećam se ni šta sam radio… Bilo je stavljanja pozivnica u koverte, šetkanja gradom i ostavljanja tih koverti po poštanskim sandučićima. Prvog dana gospođe su imale ideju da sam tu da bih im donosio kafu nakon čega smo imali raspravu koja se završila kompromisnim rešenjem po kome sam, tako nekako beše, nastavio da im donosim kafu ali i uzimao sebi jednu na njihov ili račun pozorišta (Ili je to isto? Ko bi to već znao u srpskim ustanovama kulture?). Kada sam rekao drugu, kopirajteru, da vreme provodim u marketingu pozorišta pitao me da li sam nešto naučio i morao da ga razočaram kada sam mu ispričao da se marketing svodi na pomenute koverte i telefonske pozive „E, ćao. Imamo premijeru u petak pa dođi, baš bi bilo lepo“. No, nekakva promena u meni ipak se desila. Sećam se da sam, iako to niko nije tražio, jednog dana skinuo drajvere za štampač i osposobio jedan koji nije radio. Tri meseca pre kraja „vojnog roka“ zamolio sam upravu pozorišta da me prekomanduje u dramaturško odeljenje kako bih im pomogao nečim što samo ja u toj zgradi znam, kad već moram da budem tu. Počelo je, dakle, štampačem a nastavilo se daljom invazijom altruizma. Naravno, nisam im bio potreban i nakon „prekomande“ više nisam morao da dolazim. Ipak, lepo je bilo osetiti nagon za pomaganjem, bez obzira što je one kojima želite da pomognete baš briga. Uz to, za uzvrat nisam želeo ništa. Pretpostavljam da je to osećaj ne mnogo drugačiji od onoga koji ima pravi vernik. Naime, došao je iz borbe protiv besmisla gubljenja vremena, kao što se i vernik (hrišćanin, da suzimo) ljubavlju prema ljudima bori protiv besmisla života i smrti.

Dezmond Dos, američki vojnik sa prigovorom savesti, heroj Drugog svetskog rata i junak filma Mela Gibsona „Greben spasa“ („Hacksaw ridge“ u originalu – bukvalan prevod bio bi „Testerin greben“) želeo je da bude pripadnik svoje generacije i službenik nacije i nije mu bilo dovoljno da se oslobodi vojske i rat provede radeći u fabrici. Dos, adventista koji je šestu božju zapovest postavio na prvo mesto svog intimnog religijskog sistema, odlučio je da po svaku cenu dospe kao bolničar do bojnog polja i tu spasi što više može ljudskih života. Da li je tu bilo još nečega osim čovekoljublja? Da li je želeo da dokaže svoju hrabrost sebi i svetu (i time počinio smrtni greh gordosti)? Kako god, rešio je da istera svoje i u tome mu je pomogla državna odluka koja se danas novogovorno naziva inkluzija. Tokom Drugog svetskog rata američka vojska u svoje redove primila je crnce, žene, na italijanskom frontu delovala je jedinica sastavljena od američkih Japanaca… Moglo bi se reći da je to, kao u isto vreme u Crvenoj armiji, bio splet okolnosti nastao iz potrebe. Ipak, pre će biti da se radi o klici zapadnog demokratskog društva kakvo danas poznajemo u kojem sve rasne, seksualne, religijske grupe, barem na papiru, imaju ista prava i obaveze. Dakle, vojnik bez oružja takođe je poželjan na prvoj liniji fronta tokom bitke za Okinavu, ukoliko se za nekog takvog može pronaći smislena uloga. No, sve to je razmišljanje koje dolazi van filma. Mela Gibsona to, na prvom nivou, (a znajući ga, ni nema mnogo drugih, što ne mora da bude loše) ne zanima i on nam predstavlja priču o čoveku koji veruje u nešto toliko jako da je spreman da da svoj život za to. Kada vojni psihijatar pokuša da mu, tokom problema koje doživljava na obuci od budućih saboraca koji ne mogu da prihvate nekoga ko toliko štrči od ostalih, objasni da ubistvo u ratu nije obuhvaćeno starozavetnim zapovestima, Dos ostaje nepomičan. Sa božijom voljom rasprave nema (da je bio, kojim slučajem, Jevrejin, dijalog sa psihijatrom mogao je da potraje do kraja filma).

Gde se, onda, nalazi sukob? Od početka je jasno da Dos nije kukavica, tj. da će uvek otići preko granice lične udobnosti ili bezbednosti kako bi ispunio svoj zadatak (a koji je, tokom bitke, ukazivanje prve pomoći i prenošenje ranjenika sa prve linije ka pozadini). Takođe, znamo da nikada neće napustiti svoje verovanje i uzeti pušku u ruke. Dakle, imamo junaka koji je sam kao oružje, kao odapeta strela, čiji je put direktan i gotovo nezaustavljiv, jer, i ako pogine (a kako je u pitanju istinita priča, znamo da neće) on će ispuniti svoj cilj, život proživljen bez greha, obogaćen pomaganjem svojim bližnjima. Tokom gledanja „Grebena spasa“ često mi je padao na pamet film Vilijema Vajlera „Prijateljsko ubeđenje“ (prevodi se obično kao „ubeđivanje“ ali smatram da je to manje tačno), priča o zajednici kvekera tokom američkog građanskog rata. Za razliku od Dezmonda Dosa, članovi porodice Birdvel neprestano su podvrgnuti iskušenju na tragu Kjerkegorovog razmišljanja da vernik koji svakoga dana ne potvrđuje svoju veru negde suštinski greši (u svakom smislu). Gari Kuper, otac porodice, pokleknuće i kupiće orgulje (iako je muzika greh), njegova ćerka će plesati na seoskom vašaru, sin će, kada dođe trenutak u kojem južnjački konjanici navale na njihov kraj, njihov dom, uzeti lovačku pušku i stati iza barikade. A majka… Kada jedna neprijateljska jedinica prodre do njenog imanja, ona će im ponuditi hranu i sve drugo što požele što razularene konjanike vrlo lako pretvara u umereno civilizovana ljudska bića. Ipak, jedan vojnik uhvati majčinu gusku, kućnog ljubimca, i počne da je kolje, na šta ona besno i histerično počne da ga mlati metlom. Uspeh je postignut, guska je spašena i vojnik je uz šaljivo „Važi, gospođo“ otišao da uzima sve drugo što mu je ponuđeno. No, to prepuštanje besu je majčin poraz i ona zariva glavu u ruke i počinje da plače. „Prijateljsko ubeđenje“ je priča o veri u stvarnom svetu koji bez prestanka postavlja zadatke, o gubljenju bitke sa grehom i vraćanju na zacrtani put, o sećanju i griži savesti. Zapravo, taj naoko sterilni film iz 1956. godine govori nam o porazu, o neuspehu i njegovoj neumitnosti. Mel Gibson, vernik, govori nam o uspehu, o pobedi vere i, koliko god bio zasnovan na istinitoj priči, suštinski je lažan. Šta su ateista i vernik do ljudi koji se, svako na svoj način, bore protiv neumitnog poraza, malog, svakodnevnog, i konačnog, večnog? U toj tački se ludi i meni i dalje, bez obzira na sve, vrlo dragi Mel („Apokalipto“ je jedan od retkih filmova iz XXI veka koji imaju trajnu vrednost – možda i prvi koji mi padne na pamet) razilazimo u mišljenju. Ali, razgovarali smo. U stvari, više sam razgovarao sa drugim ljudskim bićem, istinski razgovarao, za ta dva sata sa Melom Gibsonom nego tokom šest meseci u Pozorištu na Terazijama. O, da, i civilna vojska može vam pokazati s kim živite.