666 do Beograda

Jedna od najboljih stvari na filmskim festivalima je što ponekad, u brzini i lenjosti, gledate filmove bez ikakvog predznanja o čemu su, čak ni iz koje su zemlje. U slučaju filma „Brak“, pored kojeg je u programu stajalo „Albanian“, što određuje jezik, pripremio sam se na devedesetominutno mrcvarenje sa društvenom nejednakošću, možda usamljenošću udate žene u Tirani ili Draču, svakako dugim kadrovima i puno oblačnog neba iznad horizonta. A onda sam gledao kosovski film o Bekimu, nasledniku ugostiteljskog prostora u kojem, kako se to u Srbiji kaže, „drži“ džez klub (džez klub u Prištini? – o tome malo kasnije). U toku priprema za venčanje sa Anitom (u prvoj sceni njih dvoje pregledaju telesne ostake u potrazi za odgovorom na pitanja o sudbini njenih roditelja – svakako su ubijeni 1999. godine ali se ne zna gde i kako) u posetu iz Francuske dolazi Bekimov prijatelj Nol, muzičar hipsterske pojave. I sada, ako planirate da gledate film, možda bi trebalo da prestanete sa čitanjem budući da ću otkrivati detalje fabule a autorka je primenila pametnu sporost kojom nam je prvo predstavila pojavne oblike likova, njihovo svakodnevno, trivijalno ponašanje, sa puno naznaka, naravno, da bi tek oko polovine filma otvorila njihovu prošlost i ono što čini osnovu želja i nagona. Naime, Nol je bio prinudni gost u Bekimovom domu tokom rata i momci su, dok je Bekimova porodica verovala da ne rade mnogo više od igranja kompjuterskih igrica i sviranja džeza, imali seksualno ostvareni ljubavni odnos. Nakon rata, Nol odlazi u Francusku gde postaje cenjeni umetnik dok Bekim – za razliku od Nola bliže sredini Kinzijeve skale, te može da bira kako će i s kim živeti – upoznaje Anitu (koja nakon par minuta zezajućeg razgovora hoće da obaraju ruke – namig, namig) i priprema se za manje strastveno egzistiranje u prištinskoj srednjoj klasi. Da se sada vratim na džez klub, mlade urbane ljude, relativno slobodne, raspričane odnose između dece i roditelja… Moguće je da je taj supkulturni svet onaj u kojem je rediteljka odrasla, dakle, onaj koji poznaje. Sa druge strane, moglo bi se pretpostaviti, pošto „Brak“ nije kung-fu film za koji neki privrednik isporuči novac za budžet u nadi da će mu se trostruko vratiti, već produkt državnih fondova, da se radi o međunarodnoj promociji slike jednog drugog Kosova (uz, ipak, obavezni deo o žrtvama zločina). Kako god, nisam nikada bio u Prištini, iako su se moji prababa i pradeda, gimnazijski profesori na privremenom boravku, tamo upoznali te bez Prištine ne bih postojao u ovom obliku, pa mogu samo da nagađam. „Brak“ je dijaloški film, u vizuelnoj formi ozbiljne televizijske serije, dakle, i pored društveno angažovane teme, nepretenciozne pojave. Zapravo, razmišljanje o problemima nalazi se van filma. Šta je to što Bekima sprečava da ode sa Nolom u Francusku? Da li dužnost prema naciji koja od mladih ljudi zahteva da se žene i razmožavaju? U prvoj sceni, tokom pregledanja telesnih ostataka, jedan stariji čovek kaže Aniti i Bekimu, „Šta će biti s nama? LJudi više neće da imaju mnogo dece a ja sam imao osmoro braće i sestara“. Autorka, ako ima oprečni stav o tome, možda ga i pametno nije stavila u usta nekog od likova. Ili je protivljenje razmnožavanju prevelika tabu tema, čak i za priču smeštenu među ljubitelje džeza?

* * *

Neki leševi nisu ostali na Kosovu, već su potajno i državno organizovano prevoženi u Srbiju gde su zakopavani ili u hladnjačama bacani u reke. Kamione su vozili zločinci, „arkanovci“ ili koji god koji se i dalje šetaju među nama ili su gradonačelnici srpskih varošica, ali i svakodnevni, radni ljudi, takođe i dalje među nama, za sto maraka po vožnji od kojih će deci da kupe patike ili starim roditeljima da plate mito u zdravstvenoj ustanovi. Ili grobno mesto. Jedan od tih, drugih, je i Vlada, glavni junak filma „Teret“ koji za sebe kaže da je ostao bez posla kada je fabrika „Utva“ zatvorena (mada, ako se ne varam, nije baš bila zatvorena – ta nepreciznost je u skladu sa temama koje zanimaju mladog autora filma – ali je svakako bila jedna od meta NATO avijacije). Vlada je proizvod Jugoslavije, sin učesnika bitke na Sutjesci u „jebo te voz koji te don’o“ kretanju naroda kasnije naseljenog u Vojvodini. I sada je izgubljen. Nema posao, mladost je prošla, njegov otac, kao i ideja o pravednijem svetu koja ga je vodila, mrtvi su, sa sinom ne zna na koji način da ostvari odnos. „Teret“ je pre „road vizuleni esej“ nego „road movie“, jer, da bi bio film Vlada bi morao da usput rešava sitne, funkcionalne probleme, koji bi, u teoriji, taložeći se, vodili ka rešavanju šireg problema. Kako sam put ne daje dramsku dinamiku (a koje u stvarnosti nije ni bilo – kamioni su utovarivani i nakon vožnje istovarivani) autor filma Vladi daje slučajnog saputnika, devetnaestogodišnjaka koji putuje sa Kosova do Beograda, odakle će emigrirati u Nemačku. Momak, odrastao devedesetih, nikada nije verovao u bilo šta osim, možda, u svoj nedavno raspadnuti bend. Dakle, između dva živa mrtvaca u kabini kamiona koji prevozi puno istinskih mrtvaca ne može doći ni do sukoba ni do udruživanja i prisustvo tinejdžera tek donosi Vladi dodatnu municiju za misli koje ga more – šta jedna generacija ostavlja drugoj, šta uopšte može da se kaže ili prenese nekome ko je od puberteta naučio neke sasvim druge vrednosti? Što, opet, naravno, nije igrani film već materijal za pristojnu diskusiju tokom koje se osećamo uzvišeno. Ceo „Teret“ i jeste profesionalno festivalski formatiran izazivač diskusije. No, između koga? Na žalost, neće ga u bioskopu gledati šesnaestogodišnjaci ubeđeni u to da je Slobodan Milošević, ako uopšte znaju ko je to, „ubijen u Hagu“ a kada jednog dana, između dva predsednikova „obraćanja“, bude prikazan na RTS-u biće zauzeti lajkovanjem i zapraćivanjem dok njihovi roditelji preleću kanale u potrazi za rijaliti programima. Sa druge strane, iako autorska ekipa tokom festivalske „Q&A“ sesije ispoljava očekivanu šokiranost, svaki ultra-nacionalističko-moronski tekst u „Politici“ o „navodnim“ masovnim grobnicama zapravo je voda u pustinji za „Teret“ koji sam za sebe ne stoji na zdravim dramaturškim nogama. Da li je mogao? Pa, ukoliko autor poseduje određeni kodeks (a „sa zločinom se moramo suočiti“ nije to; na žalost, jedini je, uz kukanje zbog nepravdi kapitalizma, koji mladi ljudi danas imaju) on se može igrati, izmišljati likove i dramske sukobe i film će i dalje biti istinit. Milijusov film „Vetar i lav“ završava se sledećim, veselo izgovorenim dijalogom: – „Sve odnosi vetar, kao što si i rekao. Sve smo izgubili.“ – „Zar u tvom životu nema bar jedne stvari zbog koje vredi izgubiti sve?“. Sada smo već na teritoriji filmskih trenutaka koji menjaju svet, jednim po jednim gledaocem.