A sad nešto što smo već videli

Mogao bih da povlačim paralele i primećujem različitosti, tipa one da su dve navedene izložbe postavljene na temu „pogledajte šta rade zlikovci i zašto imamo puno pravo da ih istrebimo“, dok savremeni primer prati poruku „pogledajte strane plaćenike šta rade a mi im dozvoljavamo jer poštujemo pravo na različito mišljenje“ (zapravo, „puštamo ih jer naša vlast zavisi od tih istih centara moći i moramo da se pretvaramo da smo jako fini“). Ne bih o tome na taj način, jer, nije mnogo teže od upucavanja zečeva vezanih za zemlju, jedne od disciplina takmičenja „Blesan godine iz visoke klase“ Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Pitanje je, zapravo, naučno, antropološko, i glasi „kakav je mozak kome padne na pamet tako nešto“? Kako taj mozak radi, na kojim osnovama, kakva je svest o sebi koju ima njegov vlasnik? Predsednica parlamenta i ljubiteljka „cosplay“ supkulture bezobrazno je, kako ona to već ume, upoređivala postavku sa konceptualnim izložbama Marine Abramović, što nas dovodi do pojma simulakruma. To je mozak koji imitira.

Pomenuti skeč deo je filma „A sada nešto sasvim drugačije“ zanimljivog u ovom slučaju jer je i sam imitacija. Naime, u želji da se predstave američkoj, bioskopskoj publici (jer američka televizija svakako nije bila spremna za to 1970. godine), trupa je ponovo, na filmskoj traci, snimila petnaestak skečeva iz prve dve sezone televizijske serije. E, sad, generacije rođene krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih koje su imale tu zabavu da prve orgazme i spoznaje da roditelji ponekad nisu u pravu iskuse u Srbiji početkom i sredinom devedesetih sa Letećim cirkusom upoznale su se prvenstveno putem te imitacije koja je nebrojeno puta bespravno puštana na televiziji „Politika“. Na neki način, Pajtoni su se u umovima tih generacija zapatili i počeli da rastu (kao korov ubijajući šarene cvetove iz kose diktatoreve žene) kroz simulakrum esencije. Jer, njihov humor jeste potraga za esencijom, za idejom o čoveku i zato je subverzivan. Imitirajući policajce, oficire, stubove društva, Grejem Čepmen, taj divni ludak, pokazivao je njihovu esenciju, u isto vreme bežeći od one namenjene njemu samom, koji je završio medicinski fakultet i bio predodređen za puno pristojnih razgovora sa gospodom i gospođama iz srednje klase. Sa druge strane, kod srpske vladajuće kaste imamo imitaciju bez svesti o sebi. Premijer je, sa sedamnaest godina, umesto da gleda Leteći cirkus, bio deo huliganskih hordi koje su zaposele stadione stvarajući simulakrume sportskih događaja. NJegovi ministri i gradonačelnici, dvadeset pet godina kasnije, prepisuju doktorske i magistarske radove i postaju visokoobrazovani pojedinci na način na koji bi ih zamislili Platonovi ljudi iz pećine. Nesrećna stvorenja sa dna stranačke piramide bore se za sanjani posao u opštinskoj samoupravi ili državnom preduzeću nevešto varirajući u komentarima na sajtovima i društvenim mrežama robotskim, neljudskim stilom, tezu postavljenu na sastanku u centrali. Konačno, imamo simulakrum multimedijalne izložbe. Stvar, zapravo, jeste konceptualna, kao imitacija objekta koja sakriva nepostojanje ideje o objektu, na tragu savršenog, nenamernog kempa, kako ga je prepoznala Suzan Zontag. Stvari, ipak, prestaju da budu zabavne kada dođemo do konačnog simulakruma koji oni stvaraju, imitacije demokratskog društva.

U potrazi za esencijom imitacije demokratije dolazimo do remek-dela Martina Rita „Paravan“. U NJu Jorku, početkom pedesetih, televizijski scenarista Alfred Miler (Majkl Marfi), upisan na zvanično nepostojeću crnu listu na kojoj su osobe osumnjičene za komunističke sklonosti, predlaže svom poznaniku, čoveku bez esencije koji radi na blagajni lokalne birtije i usput se bavi sitnim, bezazlenim kriminalnim delatnostima, Hauardu Prinsu (Vudi Alen) da za naknadu od deset procenata od honorara stavlja svoje ime na scenarije koje Miler piše. Prins, naravno, pristaje, i, videvši priliku za zaradu bez ikakvog rada, predlaže Mileru da pozove još svojih kolega kojima, je li, želi da pomogne. E, sad, crna lista, kako rekosmo, zvanično ne postoji (scenaristima se kaže da im tekst nije prihvaćen jer nije dovoljno dobar, glumci gube uloge jer se ne uklapaju u rediteljev koncept). Cenzure, na državnom nivou, takođe, nema i izuzimanje određenih tema ili autorskih stavova odvija se po želji sponzora serije. Amerika je simulakrum društva slobodnih ljudi koje ceo svet brani od staljinističkog ropstva (poput srpke vlasti koja je garant puta ka Evropskoj uniji) i svaka lična izdaja se relativizuje, sa jedne strane rečima da će se na taj način učiniti usluga naciji, sa druge, nema mesta za strah i dvoumljenje jer niko za to neće znati, što je svojevrsni paradoks. U takvom svetu Hauard Prins, čovek bez identiteta i Heki Braun (Zero Mostel u jednoj od najboljih filmskih uloga koju sam ikada video), drugorazredni komičar zanatlija, ljudi su od kojih bi se očekivalo da, pozvani da svedoče ili napišu potkazujuća pisma, budu razumni i spasu svoje izvore prihoda. Naravno da neće hteti, svesni da bi, u njihovim bićima bez esencije, upravo ta laž, taj oportunizam, ta krađa doktorskih radova, to nošenje deteta kroz snežni nanos, postala esencija. Od toga je bolja i smrt, u društvu bez zvanične cenzure koje putuje ka svetloj budućnosti.

Pre nekoliko dana mladi novinar radija Beograd 202 uradio je intervju sa umetnicom povodom njenih video radova izloženih u jednoj galeriji, ne mnogo fizički udaljenoj od galerije „Progres“. Tokom desetominutnog razgovora, dugokosi momak intelektualno-metalskog imidža počeo je da se mršti na teorijske teze koje je umetnica postavila glede vojne parade koja je pratila prošlogodišnju posetu Vladimira Putina, u pravcu da se cela ta manifestacija može posmatrati kao neka vrsta fantazije, igre, i tome slično. U emisiji je, naravno, iz desetominutnog razgovora novinar uspeo da izdvoji za njega i za zvaničnu struju mišljenja bezopasnih trideset sekundi. Cenzura ili autorski stav? Momak je shvatio da se mišljenje njegove sagovornice kosi sa njegovim i, što je opasnije, sa mišljenjem ljudi koji mu isplaćuju mesečnu zaradu. Radi se, da podsetim, o državnom radiju okrenutom kulturnim dešavanjima. Što nas vraća na „Progres“ i pitanje o mozgovima koji su ga osmislili, mozgovima koji zaostaju dva i po milenijuma za Kjerkegorom i Ničeom, ubeđeni (mada to ne znaju jer ništa ne znaju) da je njihova esencija odvojena od simulakruma, nesvesni da su naša esencija i naš pojavni oblik jedno isto i da ćemo zajedno jednog dana otići u veliko ništavilo. Esencija nestaje ali sramota ostaje kao nepromenljivi, večni simulakrum.