Adieu le samourai (prvi deo)

Dugo smo već, cele dve nedelje, bez Alena Delona (1935 – 2024), što njegovu smrt čini praistorijskom vešću u kontekstu svakodnevnih novinskih aktivnosti.

Ovaj omaž nije napisan na vreme zbog autorovog izbivanja iz Beograda, a usputni dnevnopolitički događaji doprineli su da se umalo ne desi ni sada.

Jer, pomislih, ako se francuske vladajuće strukture odnose prema građanima ove države (znaci navoda opcionalni) kao prema kolonijalnoj služinčadi (našom primarnom krivicom, naravno), ne bi li bilo uputno da im izbegavanjem da odam počast globalno najpoznatijem Francuzu prikažem jednu od disciplinskih posledica takvog ponašanja?

Konačno, već sam ukorio postizborne izjave g. Hila tako što sam sa spiska najboljih prošlogodišnjih filmova izuzeo sve koji su proizvedeni u SAD (nije ni bila preterana šteta – 2023. je imala slabu američku berbu).

Ideja bi bila i sprovedena u delo da se ne radi upravo o Delonu, momku (rođen je odrastao i nikada nije postao star) koji je celog života vodio rat sa francuskim elitama, ako ne i sa skoro celokupnim francuskim društvom.

Prvo je odbačen od strane roditelja, nakon što su se razveli i zasnovali nove porodice u kojima nije bio poželjan živi dokaz ružne prošlosti (bili su, inače, slabo obrazovani malograđani koji su radili u bioskopu, otac kao kinooperater a majka kao prodavačica karata; Frojdu naklonjeni psihoanalitičari imali bi ponešto da kažu u pogledu Delonovog izbora životnog poziva).

Iz hraniteljske porodice je prosleđen u katolički internat, i može se primetiti proces koji će se i kasnije uredno ponavljati.

Red mu isprva prija, budući da dolazi iz haosa, a potom sledi pobuna (pokušava da pobegne u Ameriku).

Nakon nekoliko godina u sledećem, sekularnom internatu, očuh, kasapin, ga uzima pod svoje i daje mu posao, a Delon usput završava nešto što bi se moglo nazvati Srednjom mesarskom školom (biće mu to jedina diploma koju bi mogao da okači na zid).

Vojska, sa surovim sistemom i pravilima, mu, po već uhodanom procesu, pričinjava zadovoljstvo, da bi bez obzira na takav unutrašnji osećaj krao džipove, tukao se i bivao kažnjavan.

Po povratku u Francusku izglednu karijeru kriminalca ometa poznanstvo sa glumicom koja ga odvodi na kanski festival.

Jedan američki producent uviđa vizuelno-energetski potencijal i od Delona počinje da stvara zvezdu za prekookeansko tržište.

No, ne zna engleski jezik i zadržava se – nakon par malih uloga u francuskim, prednovotalasovskim nebitnostima – u Italiji čijem filmu takođe sledi revolucija forme.

Lukino Viskonti se u smiraju neorealizma ponaša staloženo. Za film „Roko i njegova braća“ („Rocco e i suoi fratelli”, 1960) iz umirućeg pravca zadržava poneki element (socijalno angažovane teme, spoljašnji naturalizam), da bi priču o porodici koja sredinom pedesetih sa podnožja „čizme“ stiže u Milano suštinski podredio pravilima grčke tragedije.

Celina, kroz lokalnu aromu, postaje univerzalna i Viskonti je naseljava mešavinom italijanskih (ali novih, nepotrošenih), francuskih i grčkih glumaca.

Delon, kao naslovni lik, tokom snimanja diplomira u Viskontijevoj praktičnoj dramskoj akademiji.

Njegova anđeoska pojava i uzvišeno ophođenje (posebno u scenama sa prostitutkom u tumačenju Ani Žirardo) čine kontrast sa surovim kapitalističko-antropološkim svetom u koji je doveden.

Pri tome, odlično i uverljivo izgleda u bokserskom ringu.

Viskonti mu daje i tihi krupni plan, i teatralni poslednji čin sa urlanjem i masovnom katarzom, te nije neobično da ga Mikelanđelo Antonioni bira da u „Pomračenju“ („L’eclisse“, 1962) bude dostojan suparnik/upotpunjivač Moniki Viti.

Triling remek-dela se završava ponovo Viskontijevim „Leopardom“ („Il gattopardo“, 1963), gde postaje sasvim jasno da su veliki italijanski autori uspeli da shvate i primene Delonovu višedimenzionalnost: on može biti i nebesko biće, i banalni gad, i aristokrata i „paesan“.

Najvažnije, kao bilo šta od toga takođe je i sve drugo, što ga čini savršenim glumcem za materijalizaciju scenarističkog podteksta.

Francuska filmska elita je primorana da reaguje, donekle.

Godar prikladni „pronađeni objekat“ vidi u Belmondu, šarmantnom „dripcu“ poteklom iz privilegovanih krugova, sa diplomom dramske akademije i pozorišnim iskustvom.

Delon je, pak, strano telo, evropska filmska zvezda koja francuskom društvu i kulturi ne duguje apsolutno ništa.

Stoga ga izbegavaju, a on nastavlja komunikaciju sa američkim centrima filmske moći.

Odličan je u „Izgubljenoj komandi“ („Lost Command“, 1966) u kojoj Džordž Sigal igra alžirskog revolucionara (neiznenađujuće, takođe je odličan), što je primer konfuzije koju su američki producenti u to vreme imali po pitanju upotrebe kompleksnih „lepotana“.

Na scenu su stupile ličnosti poput Dastina Hofmana ili Alana Arkina, Redford i Njuman su pokupili sve ostalo što je vredelo, te je Delon morao da ostane u Francuskoj.

Radio je sa preživelima iz prethodne ere, na koje su „novotalasovci“ gledali sa nadmene visine: Reneom Klemanom, Anrijem Vernejom, Žilijenom Divivijeom… da bi na koncu Žan-Pjer Melvil u Delonu pronašao svog samuraja i idealnog tumača „zen-noir“ filozofije oko koje je godinama obigravao.

O Melvilu i Zurliniju, o Romi Šnajder i Čarlsu Bronsonu, o ratu protiv elita kao životnom načelu… sledećeg utorka.