Afera „Južni Jadar“

* * *

Pre dve nedelje pripremao sam analizu scene iz devete epizode serije „Južni vetar: Na granici“ koja je izazvala masovne negativne reakcije, prvo – po običaju – na društvenim mrežama, pa zatim i u stvarnom prostoru.

Film „Južni vetar“ iz 2018. godine takođe sam konzumirao fenomenološki, par godina nakon premijere.

Naime, u poseti je bila prijateljica koja živi u Poljskoj, i učinilo mi se korisnim da zajedno proverimo najpopularniji srpski film prethodne decenije.

Ta činjenica može ukazati na društveno raspoloženje – recimo, nije zanemarivo da je film „Divlje priče“ bio najgledaniji u istoriji Argentine.

Gledanost „Južnog vetra“ učinila mi se jasnom.

Za početak, tu je mlada filmska zvezda okružena voljenim tumačima epizodnih uloga, u stručno konstruisanoj kriminalističkoj fabuli.

To je, naravno, daleko od dovoljnog za enormni uspeh, što nas dovodi do tema i konteksta.

Srbi, i u tome nisu usamljeni, kao što se i ne radi o nečemu apriori negativnom kada je deo dramske celine, vole motiv srčanog momka sa usijanog asfalta koji živi po sopstvenom i časnom etičkom kodeksu.

Kada smo štiklirali tu „kućicu“, stižemo do motiva „prljavih policajaca“ koji kontrolišu trgovinu narkoticima.

Ubeđenost srpskog „everymana“ da „murija drži drogu“ – ovom prilikom ne ulazim u razmatranje da li je to tačno – dobila je u „Južnom vetru“ sledeće tapšanje po leđima.

A onda, tu je Aleksandar Berček kao bezimeni „šef službe“, tip koji obitava u nekakvom lovištu, skriven unutar nevidljive moći.

On, sa minimalnom količinom izgovorenih reči, vuče konce svega – kriminala, politike, medija…

E, na tu apstraktnu aboliciju za sopstvenu društvenu apatiju Srbi najviše „otkidaju“.

Sve uzevši u obzir, „Južni vetar“ je bio bezopasni koktel subverzivnih sastojaka.

Ove godine, u sledećem televizijskom nastavku „Južnog vetra“, dvojica američkih bezbednjaka, u isto vreme „sa dna kace“ i sa izvesnom upotrebljivošću na najvišem nivou, voze se ka selu Gornje Nedeljice.

Prvi (Vilijem Boldvin) je odlučio da „proda“ Drugog (Erik Roberts) ruskoj tajnoj službi

(Majkla Medsena i Džona Sevidža je, pretpostavljam, već „gepekovao“ uz logističku podršku Denija Treha – navodim ostale najzaposlenije „tezgaroše“ koji igraju u više od dvadeset filmova i serija godišnje).

Iz nekog razloga tu nečasnu radnju nije mogao da izvede u mraku Batajnice ili Krnjače, već je smislio da nesrećnika odvede u udaljene ruralne predele.

Stvara priču o kontaktiranju ekoloških aktivista koji su uspeli da zaustave iskopavanje litijuma uz pomoć nasilnih metoda, korisnih za trenutne, redovne aktivnosti dvojice američkih bezbednjaka.

„Ovca“ se slaže sa tezom o korumpiranosti navodnih boraca za zdravu životu sredinu i „guta“ koleginu priču, što je vodi ka jadnoj sudbini u šakama FSB-a.

Jasno, problem se nalazi u konkretnom navođenju Gornjih Nedeljica i Jadra, čime se prosečni Srbin koji je ciljani gledalac „Južnog vetra“ na dramski okolišni način podržava u ubeđenju da u njegovoj zemlji ne postoji ništa istinito i iskreno.

Ionako, zna on, sve određuje matori šef službe u nekakvom lovištu, dok vadi srnama iznutrice.

Drugi dramski elementi, pak, jesu izmišljeni, poput tabloida „Puls“ ili televizije „Star“, što „Južni vetar“, tamo gde bi bilo opasno za vlast, smešta u domen potpune fikcije.

Jer, isključivo koji tip tabloida postoji u Srbiji? Na kakvim televizijama gostuju kriminalci ili rade novinari koji za finansijsku nadoknadu sprovode javno promovisanje kriminalaca? Ukoliko gledalac nema pojma o gnusnoj suštini medija u kojem se odvija konkretna korupcija u dramskom delu, ostaće pri stavu o generalnoj potkupljivosti svih novinara u svim medijima.

Što nas vodi do zlokobnog pitanja: ima li dubljeg predumišljaja u odluci da dvojica Amerikanaca ne putuju ka izmišljenom toponimu?

Reditelj i autor serije izjavio je da je Evropska unija finansijski podržala projekat, što je zbunjujuće nevešta odbrana kada znamo da je upravo EU izuzetno zainteresovana za iskopavanje litijuma van svojih granica.

Dalje, reditelj se 2020. godine upisao na predizbornu listu javnih ličnosti koje podržavaju režim.

Sve to sluti na nameru, kilavo ublaženu post festum izjašnjavanjem za netaknutu prirodu, izrečenim od strane članova autorske i glumačke ekipe.

Zamišljam, pak, još mračniju genezu, onu u kojoj scenarista pita ostatak autorskog tima da li da navede istinsko selo i regiju.

Umovi kontaminirani višegodišnjom saradnjom u advertajzing agencijama zatim registruju prepoznatljivost.

Istu prepoznatljivost koja vlasnike radio stanica tera da urednicima prosleđuju liste dozvoljenih pet stotina pesama za emitovanje.

Srpski gledalac će, dakle, prepoznati, i neće promeniti kanal.

Ili, da citiram Logana Roja iz serije „Naslednici“, još jednog fiktivnog junaka koji operiše stvarnošću: „Da, novac pobeđuje“.

Stvari su ponekad vrlo jednostavne, i zbog toga ništa manje užasne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.