Amatersko pozorište "Bot"

Prilazi mu bolničarka u partizanskoj uniformi, vida mu rane, grle se i ljube, uzvikuju da je sloboda došla, fašizam je pobeđen i tome slično (nemojte me držati za reč u pogledu tačno prenesenog scenarija pošto se informativni program, a samim tim ni svaki drugi, „Studija B“ ne može gledati dovoljno dugo ni da bi se ispunila Orvelova „dva minuta mržnje“). Smešeći se u znak odobravanja, gledaju ih gradski funkcioneri, moralne gromade koje se, nakon što su promenile nekoliko političkih partija, osećaju pozvane da arapskom treš arhitekturom menjaju prvi utisak koji stičete kada ulazite u jedan grad. Pošto se bavimo ljudima koji unutarnju prazninu, za sebe i druge, maskiraju neumerenim količinama pretencioznosti, nije sasvim lako dati odgovor kome je socrealistički igrokazni juriš na centar Beograda namenjen. Putinu? Iracionalnom srpskom rusofilstvu? Šefu svoje stranke koji sve više, kao ni stranka, nema nikakvu ideologiju (ako drogiranje samim sobom nije ideologija) te mu možete prikazati bilo šta sve dok je dominantna poruka „pogledajte šta smo sve napravili za vas“?

Andžej Vajda umro je nakon dovoljno dugačkog života ali šteta je što nije živeo par dana duže kako bi mogao da vidi još jednu materijalizaciju svega protiv čega se borio. Zakopavanje ili perfidno tumačenje istorije, ideološka zaslepljenost ili oportunizam bez ideje, izigravanje sile u poniznosti pred većom silom… „Kanal“ iz 1957. godine je primer filma u kome svaka neizgovorena reč eksplodira za onoga ko ume da čita između redova, pa ipak, i kao takav ne bi postojao da, kako sam Vajda kaže, na vlast godinu dana ranije nije doveden, ako ništa drugo, Poljak iz Poljske a ne, kao do tada, nekakva NKVD mašina proizvedena u hotelu „Luks“. Svo, u zemljama varšavskog pakta, ciklično otopljavanje političke klime na stranu, nije, naravno, bilo dovoljno da bi se u „Kanalu“ moglo reći kojoj vojnoj sili pripada „četa“ čiju tužnu sudbinu posmatramo. Ipak, ako poznajete istoriju (a svakako su je svi Poljaci koji su film gledali deset godina nakon Drugog sv. rata znali, uz sav uloženi napor da je zaborave – neki zbog zla koje su počinili, neki zbog tuge poraza) svesni ste da su Varšavski ustanak 1944. godine organizovali pripadnici prozapadne Domovinske armije. Znate, takođe, da je Sovjetski savez uredno sačekao da nemačka vojska istrebi ideološkog neprijatelja kako bi Crvena armija, kao oslobodilac (onaj „Sloboda je došla, fašizam je pobeđen!“ sa početka teksta) ušla u Varšavu. Dok naši junaci, nakon poraza, lutaju kanalizacijom, spasavajući barem svoja tela ako su duše već odavno mrtve, jasno je da fekalije po kojima gaze nisu tek materijalne već će nastaviti da žive, uspešno usmrđujući salonske cipele beogradskih vlastodržaca koji, dok se smeškaju i čestitaju jedni drugima na dobro izvedenom ulizivanju, ni ne slute u čemu stoje. Kako bi i slutili kada, dok su formirali svoje simulakrume ličnosti, nisu gledali „Kanal“ i devedeset minuta bili zaljubljeni u Stokrotku (Bela rada – ustanički pseudonim) koja poslednja dva meseca svog života provodi tako što kroz kanalizaciju prenosi poruke između jedinica Domovinske armije i kada uđe u prostoriju ne mora da se najavi jer svi osete smrad koji donosi. Tokom završnog, očajničkog tumaranja kroz podzemlje, vukući od groznice poluslepog ljubavnika Jaceka, zaustaviće se ispred grafita „Ja volim Jaceka“. Slagaće ga da je ime na grafitu Janek i da ljudi koji prolaze kroz mrak kanalizacije zastanu na par trenutaka i nažvrljaju nešto na zidu da bi se oslobodili straha. Kada je pita šta je ona pisala, lagaće ga dalje, „‘poljubiš me u dupe’, takve stvari“. Konačno, kada dođe do izlaza iz kanalizacije, videće da je zatvoren rešetkama, te da je jedina sloboda koju će pred smrt spoznati pogled na suprotnu obalu Visle na kojoj, znamo, čitajući između redova dok gledamo Stokrotkino lice iza rešetaka, čekaju tenkovi Crvene armije. Čekaju da oslobode mrtvi grad i nastane ga svojim ljudima, ljudima koji slušaju, ljudima kojima je, za razliku od Stokrotke, prazna patetika jedina estetika koju poznaju.

„Oslobodioci“ su, naravno, nekoliko godina ranije već imali posla sa građanskim elementom poljskog društva sa kojim su morali da se lično – NKVD „metak u potiljak“ metodom – obračunaju o čemu govori film „Katinska šuma“ iz 2007. godine. Zlokobno je rusko selektivno istorijsko pamćenje i slavljenje „Velikog domovinskog rata“ koji nije bio ništa drugo do marketinška obrada kojom je gruzijski diktator uspeo da očuva svoju vlast i život. Jer, 1939. godine, taktika je bila pakt sa nacistima u nameri da se, uz njihova osvajanja prigrabi i pokoja teritorija za sebe. U svojoj invaziji na Poljsku, koja je išla uporedo sa nacističkom, Crvena armija morala je da odluči šta raditi sa nekoliko hiljada poljskih oficira i vojnika koji su, nakon kapitulacije, ostali u njihovoj nadležnosti. Po oprobanom metodu iz građanskog rata, dvadesetak godina ranije, prvo ih popisuju i lažu da će biti pušteni. Dok to traje, zapravo, koriste priliku da u istom zahvatu lociraju i oficirske, građanske, porodice te ostale pripadnike inteligencije koji će svi, kada dođe dobar trenutak, završiti u zatvorskom, dželatskom, vozu ka beloruskim šumama. Nakon toga, istorija nudi priliku za manipulaciju žrtvama. Vermaht, nakon napada na Sovjetski savez (a koji je doneo potrebu da se izmisli „veliki domovinski rat“ – reklamne agencije danas dobro plaćaju gadove koji smišljaju takve nizove reči) pronalazi hiljade poljskih leševa i koristi ih kao dokaz varvarstva svojih novih neprijatelja. Nakon rata, nove poljske vlasti pokušavaju da kao zvaničnu verziju istine poture bezobraznu laž da su, je li, nacisti izvršili pokolj (što vremenski i teritorijalno nema nikakvog smisla). Tokom svega toga, porodice pobijenih moraju da ćute i trpe, prvo jednu pa drugu totalitarnu vlast, u nadi da će jednog dana moći otvoreno da pričaju o zločinu (istina, i ta sloboda će biti na neki način ukaljana očekivanim tranzicionim zaokretom u desno – možete da govorite o staljinističkim zločinima koliko želite, ali time činite uslugu novoj vrsti zlikovaca).

No, oslobađanje istine – jedino istinsko oslobađanje koje možemo iskusiti – je izvršeno i Andžej Vajda, i sam dete jednog od utamanjenih poljskih oficira, nakon pedeset godina i „Kanala“ u kojem je pokazao ali nije izrekao, napravio je film koji je morao da napravi. Srpski premijer je pre nekoliko dana izgovorio kako je ubeđen da će se za pedeset godina pisati knjige o svemu što on i njegovi saradnici rade. Nadam se da hoće.