Anđeo i demon (sa vrelim usnama)

… naš elipsoid ostao je bez dve osobe koje su, nadam se, zauvek oplemenile njegovu popularnu kulturu.

Tekstom će dominirati Seli Kelerman (1937 – 2022), prirodno, budući da je, ne svojom voljom, bila strah i trepet kolega u svakom kadru u kojem bi se pojavila, dok će drugi junak sa kraja prethodne rečenice čekati svoj trenutak da zasija.

U vestima o smrti neizbežno se ili u naslovu, ili odmah ispod, navodi lik majora Margaret „Vrele usne“ Hulihan iz filma „MEŠ“ („M*A*S*H“) Roberta Altmana – portal koji nećemo imenovati uspeo je da kao ukras teksta postavi klip iz kasnije televizijske serije u kojoj lik, u tumačenju druge glumice, gubi smisao, kao što ni sama serija nije imala smisla, osim finansijskog.

Kelerman je, međutim, imala sa svih strana posmatrano neobičan život, kojem je uloga u „MEŠ“-u bila neka vrsta osovine (recimo, muž je bio petnaest godina mlađi od nje; usvojila je ćerku pokojne sestre koja je nekoliko godina pre toga otkrila da je zapravo lezbejka i napustila porodicu, i tome slično).

Rođena u porodici pripadnika Crkve hrišćanske nauke, sa osamnaest godina je odbila da postane džez pevačica pod ugovorom sa uvaženom diskografskom kućom da bi kelnerisala i pohađala glumačke radionice sa Džekom Nikolsonom.

Sledećih desetak godina statiralo se u epizodama „Zone sumraka“, izgovarale dijaloške razmene sa kapetanom Kirkom, trpelo nasilje serijskih ubica („Bostonski davitelj“, r. Ričard Flajšer), da bi „gaženje“ tridesetih polako počelo da biva frustrirajuće.

No, dok je Kelerman opstajala kao „izvođačica glumačkih radova“, desio se kraj šezdesetih kada su u američkom filmu „ludaci preuzeli kontrolu nad ludnicom“.

Kelerman je agent poslao na opštu audiciju za film „MEŠ“, čuvši i da bi „reditelj trebalo da je prilično talentovan“.

Altman je, očigledno, od prihvatanja posla namerio da scenario Ringa Lardnera Mlađeg (jedan od scenarista sa holivudske „crne liste“) smatra za skicu, te je audicija bila neka vrsta prikupljanja ljudskih muzičkih instrumenata pogodnih za džez improvizaciju.

„Ti ćeš dobiti najbolju ulogu u filmu“, rekao joj je, nakon čega je Kelerman, u „konačno sam dobila priliku da zasijam“ oduševljenju, gladno počela da prelistava scenario.

I, ništa.

Celi dramski segmenti prolaze pre nego što se ta „Vrele usne“ pojavi, da bi do kraja imala desetak replika.

Bila je vrlo ljuta, sa svojih metar i osamdeset, i nije se libila da mu to i kaže.

„Kako te nije sramota da tako lažeš? A i nevezano za to, zašto je ona toliko nebitna u priči? Mogla bi da…“, da bi navela šta bi se sve moglo dešavati jednoj komandantkinji medicinskih sestara u poljskoj bolnici tokom rata u Koreji.

Altman se, kaže Kelerman, smeškao, rekavši da bi taj lik mogao da bude ništa ili nešto, ali da će za početak Kelerman morati da prihvati rizik.

Zanimljiv mi je taj smešak, kao i cela anegdota.

Naime, rekao bih da se radi o surovoj igri, gde reditelj shvata da se lik i glumica savšeno energetski spajaju – jer, ima li previše razlike između militarističkog robota koji je posle deset godina „loženja“ konačno dobio svoj rat, i umetnice pred konačnom velikom prilikom da svom životnom izboru da puni smisao?

Junakinja je, zaista, dobila dramski opseg, sve do pretposlednje scene i tih velikih očiju kroz koje gledamo u pun užas ne rata, već društvenog zatvora životne predodređenosti, o čemu je zapravo „MEŠ“.

Obratite pažnju na „fleš forvard“ koji surovo razbija linearnost, jedan od najvećih trenutaka strave i užasa u istoriji filma.

Seli Kelerman će, u zanosu kreativne saradnje, igrati u sledećem Altmanovom filmu „Bruster Meklaud“, i to palog anđela ili demona (sa ožiljcima na leđima, tamo gde su bila krila) koji surovo uklanja sve prepreke na putu naslovnog junaka ka ostvarenju sna o letenju.

Anđeo/demon izgovara, propagirajući celibat: „Kako odrastaju, ljudima se nešto desi. Sve više počinju da se okreću tlu. Kada iskuse seks, to im bude dovoljno, i onda razmnože još sebi sličnih. Ne smeš podleći iskušenju i dozvoliti da ti bilo šta skrene pažnju sa tvog poduhvata“.

I, onda, kao što je petnaest godina ranije odbila stvarnu muzičku karijeru da bi ganjala glumačku nesigurnost, Kelerman počinje da odbija uloge, uključujući „Nešvil“, da bi išla na muzičke turneje („U punoj ‘Marlen Ditrih’ opremi“, kaže).

Krajem sedamdesetih, kada je završila sa tim, filmovi su postali drugačiji, poput bizarno, ali osvitu „reganizma“ prirodno, reakcionarnog „Serijala“ („Serial“, r. Bil Perski) ili „Povratka u školu“ sa Rodnijem Dendžerfildom („Back to School“, r. Alen Meter).

Za nekoga toliko specifičnog kao Seli Kelerman uvek će se naći upotrebna vrednost ali, na koncu, „ništa se ne može porediti sa tih par godina sa Altmanom“.

I, evo ga, naš drugi pokojnik, klavijaturista i pevač grupe „Prokol Harum“ Geri Bruker (1945 – 2022), jedan od autora pesme „A Whiter Shade of Pale“, koja mi sve vreme mumla u pozadini svesti, odbijajući da se skloni. Kako ide onaj donekle razumljivi isečak teksta? „She said ‘there is no reason’/And the truth is plain to see“. Nakon prve klape scene u kojoj se major Hulihan konačno raspada, u suzama i histeriji, Kelerman kaže da je Altmanov komentar bio, „Čoveče, nisam bio siguran da si u stanju da uradiš nešto ovako. Jel’ može još jednom?“.