Antička sadašnjost

 Ono što je u celom događaju najbitniji momenat je onaj u kome doktorka kaže u sebi da je taj čovek priprost, čak mračan i antipatičan tip, od kojeg nikada tako nešto ne bi očekivala. Ona je tokom svog života u, čini mi se, mada sećanje izdaje, Odesi, sigurno upoznala mnogo finih, kulturnih ljudi, međutim, gde su oni sada? Svi su u svojim domovima, neki se plaše da pogledaju kroz prozor, u tu groznu noć, dok mnogi, iako sami nikada ne bi lično ubili drugo ljudsko biće, osećaju instinktivno zadovoljstvo zbog onoga što se događa sa njihovim komšijama. Instinktivni osećaj je nešto što se ne može objasniti, što dolazi duboko iz suštine čoveka, nakon čega dolazi trenutak odluke kada počinjemo da razmišljamo „ako uradim ovo, šta će se sa mnom dogoditi?“. Upravo taj osećaj je nešto zbog čega jedan mizantrop poput mene mora voleti ljude, ne zbog onoga što u većini slučajeva jesu, već onoga što bi mogli da budu. I, naravno, prelepo je kada vas, kao taj ukrajinski seljak, neko iznenadi. Šteta bi bilo, jer, ko zna kada će biti nova prilika, ne pomenuti i sudbinu samog Grosmana, a koja ima i te kako veze i sa „Krugovima“, ratnog dopisnika „Crvene zvezde“, zvaničnog glasila da zvaničnije ne može biti, koji je nakon kraja rata odlučio da više ne može da podnese izopačenost sistema u okviru kojeg je sasvim lepo bivstvovao (u velikoj meri i zbog razvitka jakog cionističkog elementa u njegovoj ličnosti, ali dobro sad…), što je dovelo do toga da poslednjih petnaest godina svog života provede sam u svom stanu, kao potpuni izopštenik iz društva, pišući epske romane za koje je morao biti siguran da imaju malu šansu da ikada budu objavljeni. Zaista, „Život i sudbina“ objavljeni su tek 1980. u Švajcarskoj nakon što je Vladimir Vojnovič prošvercovao mikrofilm sa rukopisom preko granice. Ipak, kao što vidimo, vredelo je.

Film koji vas navede na razmišljanja o Grosmanu nesumnjivo ima određenu vrednost, određenu težinu. Ne može se reći da je (kao u slučaju mračnog tipa iz prethodnog pasusa) u pitanju iznenađenje (a trebalo bi da bude, pošto govorimo o srpskom filmu) jer iz prethodnih radova znamo da će Srdan Golubović uvek potpisati nešto, u najmanju ruku, sasvim smisleno. No, stepen scenarističke kontrole odnosa realnosti i fikcije je nešto što prilično iznenađuje svojom promišljenošću.

Priču iz života znamo. U Trebinju 1993. godine Srđan Aleksić spasao je svog poznanika Alena Glavovića, momka muslimanske veroispovesti (zapravo, ko zna kome se i da li se uopšte veroispovedao, šta god to značilo, ali je imao nesreću da se zove tako kako se zove u to vreme i na tom mestu) od četvorice, teško mi je da napišem, zveri, jer životinje volim, u ljudskom obliku, nakon čega je sam izgubio život. U realnosti, tu je i kraj. Alen Glavović živi u Švedskoj i samo on zna kako mu je, mada bi možda trebalo da se dobro oseća, jer, svi znamo kakvi su obično ljudi a on je jedan od retkih ko je na svom primeru saznao kako veliki ljudi mogu da budu. Otac Srđana Aleksića pristao je, sa pravom, na određenu medijsku izloženost, shvatajući da, dok god ima njega da ispriča priču, delo njegovog sina ima smisla. Ipak, sve to nije dovoljno za igrani film.

Autori „Krugova“ načinili su ispravnu odluku da promene imena likova i iskoriste sam čin i okvir života likova nakon njega kao inspiraciju za priču o afektivnim odlukama, njihovim posledicama, iskupljenju i katarzi. U prvoj od tri priče, prijatelj ubijenog je više od decenije kasnije beogradski hirurg kojem dovode pacijenta povređenog u saobraćajnoj nesreći za kojeg se ispostavlja da je, u filmsko – antičko-tragičnoj slučajnosti (koje i čine sistem „Krugova“), prvi među jednakim ubicama. Hirurg, zatim, preživljava borbu sa svojom dušom, između dužnosti i srca. Jer, zlikovac i dalje ne oseća žaljenje, mada će na kraju pustiti jednu, mislim, suvišnu i za film nepotrebnu suzu. U priči koja se odvija u Nemačkoj, nesuđena žrtva ima priliku za iskupljenje kada nekadašnja verenica ubijenog zabasa u klasične balkanske gastarbajterske probleme povezane sa nasiljem u porodici. U najkatarzičnijoj, najfilmskijoj i najpotresnijoj priči, opet, slučajem, kod oca ubijenog dolazi sin jednog od ubica, ne znajući kod koga traži sezonski posao, nakon čega njih dvojica preživljavaju intimnu, sa merom režiranu epopeju punu trpljenja bola, praštanja i pročišćenja, ne samo za sebe već za sve nas koji pamtimo šta smo radili, pričali ili samo (malo li je?) mislili. Trenutak kada oca neko na kraju pita, „jel’ ti to sin?“ na šta on, nakon svega što smo videli, jedino može da odgovori „jeste“, predstavlja filmsku scenu sa velikim slovom F. Aleksandar Berček zastrašujuće je dobar kao otac ubijenog i, osećam malu nelagodu dok ovo pišem ali imam osećaj da moram, bilo bi zanimljivo koliko su građanin Berček i njegova lutanja iz ranih devedesetih doprineli kvalitetu glumačke izvedbe Berčeka velikog glumca. Na kraju, pošto format teksta jeste nekakva kritika, malo i toga… Nebojša Glogovac deluje kao da je pomalo na tzv. auto-pilotu svoje „glume bez glume“ koja u teoriji radi ali sa kojom valja biti prilično oprezan dok je Jasna Đuričić od strane reditelja ostavljena (ili se spasiti nije dala) na milost i nemilost filmskoj kameri koju, čini mi se, ne razume u potpunosti (obratiti pažnju na Dejana Čukića, koji gotovo istim sredstvima – razrogačene oči, spor izgovor – postiže sasvim filmski efekat).