Artisti i modeli

Pa, u čemu onda leži uspeh (mada, čini mi se, prevashodno na domaćem, američkom, terenu) serija kao što su „Svita“ ili „30 Rock“? Fascinacija Holivudom tolika je da obični ljudi, civili, da se tako izrazim, gutaju navodno insajderske priče o pravom licu biznisa – i pritom „biznis“ nije slučajno izabrana reč – pravljenja pokretnih slika namenjenih velikom ili malom ekranu. Opet, ta tematika je, što se filma tiče, odgovorna za neka remek dela kao što su, naravno, Altmanov „Igrač“ ili „Ljubavnica“, besni autorski krik karakternog glumca Berija Prajmusa. Ono što navedene primere izdvaja iz domena jeftinog voajerizma je što oni, zapravo, nisu priče o Holivudu već, usko gledano, u slučaju prvog, zločinu i kazni, a drugog, opsesiji samoostvarenja i borbi sa traumom iz prošlosti (a koja je izazvana upravo narečenom opsesijom).

Serija „Epizode“ predstavlja priču o britanskom bračnom paru televizijskih scenarista i producenata (u civilizovanom svetu producent je neko ko preuzima kontrolu i odgovornost nad serijom, pa time i veći potencijalni uspeh ili neuspeh i sve što oni donose a ne finansijska ulaganja kako se kod nas odmah pomisli) koji prihvataju, za sve osim za njih, očiglednu pogodbu sa đavolom i odlaze u Holivud kako bi izvršili brzu i laku adaptaciju svoje serije za američku publiku. No, Kalifornija se ubrzo, iz obećane zemlje pretvara u kloaku amorala, konformizma i nezainteresovanosti za bilo šta osim komercijalnog uspeha. Takav prikaz bio bi krajnje bezobrazan i neukusan da su autori serije Britanci. Kako to nije slučaj, a jedan od dvojice autora je Dejvid Krejn, odgovoran za planetarni fenomen poznat kao „Prijatelji“, cela konstrukcija dobija dimenziju samokritičnosti. Kao najakutniji problem naših junaka pojavljuje se nametnuto novo rešenje za tumača glavnog lika, Met LeBlank (Džoji iz „Prijatelja“) koji tumači samog sebe, tj., fiktivnu verziju sebe. Sad, dok je Altman u „Igraču“ koristio prepoznatljive filmske zvezde kao pokretnu scenografiju kroz koju se glavni junak kreće (i, kako je Bogart opisao tajnu svog stila glume, uglavnom pokušava da u istu ne udari) LeBlank igra opasnu igru u kojoj se ponekad suviše briše granica između stvarnosti i fikcije, što je moglo dovesti do katastrofalnih rezultata da postupak nije izveden na prilično elegantan način. LeBlank je u isto vreme odbojan, zavodljiv, neko ko krije od javnosti koja ga je kupila u jednom, vrlo dvodimenzionalnom izdanju, erudiciju i ukus za lepe stvari (ili je to takođe gluma za one koji će pasti na to), pakao i mogući raj na jednom mestu, sasvim nalik samoj industriji snova.

U isto vreme, bračni par scenarista je pomalo stereotipno prikazan u dve krajnosti. Muškarac ide niz struju i pristaje na kompromise, dok se žena otkriva kao neurotični anarhista koji mnogo teže podnosi sulude i ponižavajuće izmene koje im direktor studija i LeBlank nameću (glavni lik je od starog direktora muškog internata pretvoren u trenera hokejaškog školskog tima, dok je lezbejska bibliotekarka u koju je on beznadežno celog života zaljubljen pretvorena u heteroseksualnu, mnogo mlađu i jeftiniju metu za muvanje i prizemne sitkom šale). Usput, i ovde ulazim u tabloidne vode, ali koncept serije to ne samo da dozvoljava već donekle i zahteva, kako su autori serije Dejvid Krejn i Džefri Klarik višedecenijski, ne samo kreativni već i emotivni partneri, simpatično bi bilo znati koliko je njihovih životnih osobina pretočeno u fiktivni, britanski bračni par (koji iz nekog neizrečenog razloga, iako na pragu sredovečnosti, nema decu).

„Epizode“ su, nominalno, humoristička serija, koja, ograđujem se, možda subjektivno, smeh izaziva retko (a i prilično je gorak, blizu osećaja neprijatnosti). Paradoksalno, to uopšte nije problem. Može se čak reći da neke klasične, profesionalno napisane deonice narušavaju ritam i stil kompletnog dela, koje je previše bazirano na realnosti da bi lutalo u, u srpskoj TV komediji nikada prihvaćenu, „pitanje – odgovor – komentar“ formulu. Možda je to i dobar pokazatelj da su autori serije previše, bukvalno i besramno zalutali u svoje sopstvene živote koji nas zaista ne moraju zanimati, pri čemu ih je od potpunog besmisla spasao samo neizmerni talenat. Da štreberski završim citatom Oskara Vajlda, „Svaki portret koji je slikan sa osećanjem je portret umetnika a ne modela“.