B film na steroidima

Svejedno, neko je trebalo da na trenutak bude Francuz i izgovori „arrête ton char, Ben-Hur!” (nisam mogao da verujem kada mi je pre nekoliko godina francuski poznanik predložio da smirim doživljaj oko nečega rečima „smiri kočiju, Ben Hure!”). Jer, samo pogled na dvojac autora „Gangsterskog odreda” navodi nas na pomisao kakav ćemo film gledati. Kao reditelj pojavljuje se izvesni Ruben Fleišer, reditelj pre nekoliko godina prehvaljenog filma „Zombilend”. Simpatičan, relativno inteligentan filmčićkome su podivljali filmski kritičari (i ovde govorim o srpskim kritičarima) masovno pisali hvalospeve, davali deset zvezdica od mogućih deset, i sl. Naravno, ljudima je potrebno da se oduševljavaju oko nečega kako bi lakše podneli ispraznost sopstvenih egzistencija (jer, u srpskim okvirima, kritičarsko oduševljavanje nije posledica ekonomskog dogovora sa tvorcima nekog filma, većtako, ljudi osete da bi nešto trebalo da ih oduševi kao i da u tome neće biti usamljeni). Nakon toga, Fleišer potpisuje „30 Minutes or Less”, komediju koja pruža zadovoljstvo shvatanja kako se tokom gledanja niste nijednom nasmešili (o nekom glasnom smehu ne bih). Istina, valja biti nežan prema Fleišeru pa primetiti da je američka visokobudžetna komedija generalno u problemu i da nakon labudove pesme iz devedesetih u vidu filmova „Mickey Blue Eyes” i, posebno, „Analyze This” možemo na prste jedne ruke nabrojati filmove koji nisu naseljeni nesrećnim kreaturama (poput onih iz još jednog čeda srpskih kritičara, „Hangovera”) koje se trude da budu smešne, a ima li ičeg tužnijeg od toga? Konačno, CV scenariste „Gangsterskog odreda” sastoji se od nekoliko epizoda serije „Kasl”. Dovoljno rečeno.

Od strane ovog autorskog dvojca nije se mogla, dakle, očekivati neka analiza korena kriminala i višeslojno diseciranje sveta Los Anđelesa 1949. godine, ostvareno u okviru ograničenja žanrovskog filma (poput one, je li, iz „Poverljivo iz L.A.”, mada zaista moram da prestanem da pominjem taj film u ovom kontekstu, jer su zbog nepravednih poređenja sa njim i vredni filmovi poput „Malholand Drajva” pali u neopravdani zaborav). Recimo da je „Gangsterski odred” neka vrsta bezumne pucačine. Grad je ogrezao u kriminalu kojim rukovodi Miki Koen (stripski prenaglašeni Šon Pen, vizuelno i po stilu glume), istorijska ličnost čiju verovatno realističniju predstavu možemo videti u izvedbi Harvija Kajtela u „Bagziju”. No, šef policije, irska grdosija starog kova (Nik Nolt) sprema novo oružje u borbi protiv organizovanog kriminala, u vidu fantomskog odreda čiji članovi bi trebalo da prvo pucaju pa onda sve drugo. Hajmo samo još jednom o Elroju i „Poverljivom iz L.A.”… Naime, po njegovoj, realističnijoj verziji, organizovani kriminal jeste bio isteran iz Los Anđelesa u to vreme, no, sami policajci preuzeli su posao te je rezultat bio tek taj da je jedna banda zamenila drugu. Ovde, pak, imamo poštenog šefa policije i tim čudaka koji bi trebalo da nosi film. Zapravo, jedan kratak period i deluje da će to proraditi (članove tima, ako izuzmemo imena iznad špice, Rajana Goslinga i Džoša Brolina, igraju recimo sveprisutni Majkl Penja ili povremeno prisutni Robert Patrik), no ubrzo postaje jasno da likovi nemaju razvoj niti nešto preterano maštovito što bi izgovorili i jedino što ih spasava su zanimljivi glumci koji ih igraju. „Gangsterski odred” je prenapumpani B film minus zanimljivi likovi od kojih je nekada B film zavisio. Opet, zar su novi „Betmeni” i „Supermeni” nešto više?