„Baciću na vas odvratnu nečist“

Ležeći policajac preko koga je, filmom „Mi“ („Us“), Džordan Pil nekako prešao pre nekoliko godina i sačuvao osovinu automobila, tj. svog autorskog opusa, ove godine se pretvorio u blokadu puta sa detaljnom proverom ispravnosti vozila. Kritičari su i dalje blagonakloni dok film „Ne“ („Nope“) doživljava bes publike, i evo jednog nasumičnog izraza negodovanja sa sajta IMDb: „Ne znam šta je ovo bilo. Da li je SF? Drama? Misterija? Nešto drugo?“.

Dok ovakva zbunjenost čudne ljude, poput mene, može samo da zainteresuje, valja se setiti zašto su ti đavolji filmski žanrovi – po uzoru na literarne ili muzičke – uspostavljeni uporedo sa prvim filmskim narativima. Surovi kapitalistički gledalac želi da zna na šta troši novac i vreme, i biće manje nezadovoljan ukoliko dobije lošu ali očekivanu zabavu od valjane i iznenađujuće. Paradoksalno, isti taj gledalac nada se neočekivanom unutar očekivanog – društveno neprikladnoj zaljubljenosti, šokantnoj trilerskoj obmani, do sada neviđenom monstrumu…

„Ne“, za početak, sadrži dva fabulom povezana ali značenjski naoko paralelna segmenta koji vode ka gledaočevom češkanju glave. Film otvara incident sa živog snimanja sitkoma iz devedesetih „Gordijeva kuća“ u kojem šimpanza iz naslova neobjašnjivo pomahnita i počinje da masakrira glumce i gledaoce.

Zatim, skačemo u sadašnjost i upoznajemo se sa Otisom (Kit Dejvid iz „Stvora“ i „Oni žive“ – Pil je Karpenterov idolopoklonik, mada to baš i ne prikazuje u svojim delima) i Otisom Mlađim (Danijel Kaluja iz „Beži“), crnim vlasnicima konjskog ranča i istinskim, konzervativnim kaubojima odavno osuđenim da budu deo industrije zabave. Kadrove iz prvih minuta filma koji bi svoje mesto mogli pronaći u nekom evropskom festivalskom hitu Ulriha Zajdla – uključujući incident sa šimpanzom – prekida upad fantastike, sa misterioznom provalom metalnih predmeta koja ubija starijeg kauboja.

Pre svega toga, imali smo priliku da pročitamo par redova Starog zaveta koji se odnose na propast Ninive (prevod Đura Daničić): „I baciću na tebe gadove i naružiću te, i načiniću od tebe ugled“.

U engleskom prevodu, pak, prorok Naum za „činjenje ugledom“ veli, „…and make you a spectacle“. Uvodni haos motiva i senzacija zaokružuje patika ubijene glumice koja stoji uspravno, kao detalj savršenstva usred šimpanzinog krvavog pira. Ili je upravo šimpanzin postupak trenutak prirodnog, ubilačkog savršenstva unutar naše veštačke civilizacije medijskog đubreta (opet engleski prevod uvodnog citata: „And I will cast abominable filth at you“ – taj sitkom je, svakako, vrlo blizu „odvratnog đubreta“)?

Kako god, crni kauboj će se malo kasnije zapitati da li je smrt oca rezultat „lošeg čuda“, te da li za to postoji neki drugi naziv. Pošto se, kao Pil gledaočevog, upravo plašim čitaočevog gubitka pažnje, valja se iz predela tema vratiti akciji.

Pokojnog oca, zaduženog za promociju, zamenjuje Otisova mlađa sestra (Kiki Palmer), te pratimo neuspešnu konjsku audiciju, obustavljenu nakon, opet, izliva životinjske agresije. Ne mogu da odolim da pomenem da reditelja filma u filmu igra Oz Perkins, sin Entonija Perkinsa, koji je u poslednje vreme potpisao nekoliko solidnih autorskih horora – što nam ukazuje na postmoderne krugove koje Pil crta.

No, važnije za fabulu, u studiju tiho sedi kamerman imena Antlers Holst, navodno sposoban da na filmskoj traci zabeleži nemoguće (zaboravljeni Majkl Vinkot – jer se, kao u osnovi pozorišni glumac, i ne trudi da bude stalno prisutan – a pre trideset godina je bio i Rošfor u gnusna „Tri musketara“ sa Krisom O’Donelom, i vođa bande u „Vrani“, i partner Alana Rikmana u zlikovačkom dvojcu iz „Robina Huda“, i poremećeni konkvistador u „Osvajanju raja“ Ridlija Skota).

Konja koji više, očigledno, nije sposoban da trpi reflektore i gužvu, brat i sestra vode u vestern zabavni park u vlasništvu nekadašnjeg mladog glumca (Steven Jan), jedinog koji je ostao neozleđen nakon šimpanzinog trenutka ludila.

I, naravno, uz kaubojsku zabavu za maloletne, on ima i posebnu sobu sa rekvizitima iz „Gordijeve kuće“; „Jedan holandski par mi je platio pedeset hiljada dolara da tu prespava. Nisam pitao šta su radili“, kaže. Zanimljivo, kada pripoveda o incidentu, više posvećuje pažnje incidentom ispirisanom humorističnom skeču iz šou programa „Subotom uveče uživo“, što nas vraća temi kulture koja ima običaj da bol pretvara u prizor.

Kada Otis počne da primećuje neobjašnjiva leteća tela, usput zaključujući da odatle potiče uzrok očeve smrti, Pil nas je odavno pripremio da će reakcija brata i sestre biti, „Hajde da snimimo taj NLO i zaradimo hrpu novca“. Sve se u „Ne“ okreće oko spektakla koji vrši agresiju na naše živote, neminovno nas čineći gorim ljudima; recimo, majstor koji dolazi da instalira sigurnosne kamere, zbunjeno prateći instrukcije poslodavaca da budu usmerene ka nebu, naoko usputno olakša dušu: „Devojka me ostavila posle četiri godine. Glumica, manekenka… Dobila je ulogu u pilot epizodi serije, i ode“. A onda, ta vanzemaljska avetinja usisava živa bića, i to u kvadratni procep (jer, ekran), dok energetskim poljem onemogućava rad svih uređaja na strujno/baterijski pogon. U fabulu se, stoga, vraća Antlers Holst koji među svojom opremom poseduje i kameru na ručni pogon. Da li je Pil stupio u predele akutne tehnofobije?

Na koncu, stil ga izdaje, budući da je poslednja trećina filma mešavina Spilberga i Šjamalana, sa Holstom kao Robertom Šoom iz „Ajkule“ i majstorom za instaliranje kao Drajfusovim biologom. Sukoba, međutim, nema, pa time ni drame, što rezultira potpunom nezanimljivošću događaja i nebrigom za sudbinu likova, uz svu jurnjavu, bučnu muziku i izbegavanje smrti. Ali, nije li Pil ka tome i krenuo? Nije li, gađajući popularnu kulturu otrovnim strelicama, i najavio razrešenje koje putem spektakla ubija napetost?

Da li je današnji pošten film onaj koji ne želi da nas prevari glupostima poput katarze? Onaj koji kaže, „vidite koliko je sve to pogrešno, a sada izvolite baš to, jer nismo za bolje“? Možete slobodno da zaboravite sva ta angažovana umetničarenja o migrantima kojima nas obasipaju filmski festivali – Džordan Pil je taj koji je napravio umetnost u ravni stvarnosti.

* * *

Dok se Džordan Pil u „Ne“, kroz raščlanjivanje spektakla, bavio fetišizacijom slike, Piter Strikland je u filmu „Flux Gourmet“ (kako li i da li prevoditi moraće da razmišljaju, možda, organizatori nekog od beogradskih jesenjih festivala), po običaju, perverzno obožavao zvuk. „Berberian Sound Studio“ sa snimateljem zvuka kao glavnim junakom na stranu, čini se da Strikland svako razmišljanje o sledećem filmu započinje od svesnog i podsvesnog zvučnog efekta.

U „Vojvodi od Burgundije“ – dva sata uživanja na sadomazohističke teme, naročito za nekoga ko je par meseci ranije morao da analitički obrađuje „Pedeset nijansi sive“ – imali smo zvuk noćnih leptira; u „In Fabric“ šuškanje ubilačke haljine; segment „folk horor“ omnibusa „The Field Guide to Evil“ – u kojem, uz njegov, jedino valja kratki film austrijskog dvojca Franc/Fiala (Veronika Franc je i redovna koscenaristkinja gorepomenutog Ulriha Zajdla) – nas kroz format nemog filma navodi da sami stvaramo zvučni zapis.

Lokacijska osovina filma „Flux Gourmet“ je vila u kojoj društveno privilegovana Džen Stivens (Gvendolin Kristi) svake godine održava rezidencijalni program namenjen umetnicima iz oblasti „zvučnog kulinarstva“ („sonic catering“; inspirisano stvarnim „The Sonic Catering Band“) – konkurencija nije mala, pa Džen dobija preteće telefonske pozive kolektiva koji je ostao „ispod crte“.

Ipak, klokotanje i cvrčanje jeste prilično apstraktno za konceptualnu umetnost koja zahteva i određenu filozofiju, pa i ovo izdanje programa prati letopisac Stons (Makis Papadimitriju – „Toplotni udar“, „Ševalije“). Stons je i naš narator, na grčkom jeziku (Striklend je, usput, polu-Grk), i to narator koji izaziva saosećanje dok se od prvog do poslednjeg kadra bori sa misterioznim crevnim oboljenjem koje izaziva sve najgore simptome boljki te vrste (opet, zvuk kao punopravni lik).

Zapravo, Stonsova linija priče jeste i narativno najkompletnija, što nas navodi na pomisao da bi mogla biti postavljena u bilo koje okruženje, a naročito ukoliko sa bolesnikom preselimo i doktora (Ričard Bremer), kandidata za filmskog zlikovca godine kojem moram da posvetim malo više pažnje. Naime, dr Glok je mršavi sedamdesetogodišnjak iz više srednje klase, sa prozračnim pogledom iz najupamtljivijih košmara.

Zatim dolazi na red ponižavanje: „Pisac ste a niste čitali Hipokrata?“ – a to „vi, naravno, znate za…“ će postati sadistički lajtmotiv lika, svaki sledeći put nas sve više izazivati da ga udarimo pesnicom u glavu.

Za razliku od standardnog pristupa Džordana Pila, sa namerno nezanimljivim junacima koji su žrtve okolnosti (dakle, blisko stvarnosti), Striklend nam već deceniju predstavlja jasno fabrikovane likove čije svako otvaranje usta izaziva gledočevu napetost pred neprijatnom replikom. Radilo bi se o frivolnom „kempu“ kada Striklend – Grk je to – putem prenaglašenosti ne bi umeo da nas dovede do „pathosa“ i „bathosa“. Kako mu to uspeva? Junaci su, dramski ispravno, u svakoj sceni i na svakakve načine, podeljeni na moćne i potčinjene.

Recimo, Stons, ponižavan od strane doktora, već u sledećoj sceni pretvara se u ispitivača koji za rezidencijalnu arhivu sprovodi razgovore sa umetnicima. A kako je eksplikacija konceptualne umetnosti sve više iz teorijske podloge prešla u intimni egzibicionizam, tako su i snimanja učesnika rezidencijalnog programa pre agresivne i banalne psihoanalitičke sesije nego izlaganja nekakvog umetničkog „kreda“.

Evo nas kod još jedne paralele: dok Pil koristi ceo spilbergovski vizuelni arsenal u cilju konceptulanog izvrgavanja spektakla ruglu, Striklend dubinski poznaje i, reklo bi se, podržava konceptualnu umetnost u isto vreme razotkrivajući njene najgroznije aspekte.

Kada pogledamo spisak sveprisutnih neprijatelja kojima se barata – ambicija, bogatstvo, usamljenost, bolest, konkurencija – jasno nam je zašto Striklendovi kao puž spori „kempovi“ uspevaju da održavaju interes gledalaca. Naravno, onih gledalaca koji su raspoloženi da okuse dramsko-zvučne filmske eksperimente.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.