Beg sa ostrva relativne slobode

Zatim, kada se fantazija prirode završi, prelazimo na stvarni svet industrijske klanice u kojoj kao šef radi, recimo, pedesetpetogodišnji Endre (recimo, jer je prirodno vitak i žilav a njegove asketske crte lica opiru se tačnom određivanju starosti – tek kada negde na pola filma upoznamo njegovu ćerku shvatamo koliko bi morao da ima godina). Endre ima paralizovanu ruku, tih je i ozbiljan. Kolega čiji život vodi mlada, na površnom nivou privlačna, žena kaže mu da ne bi bilo loše da povremeno siđe u proizvodni pogon, iako mu to nije u opisu posla. No, Endre ne uživa u posmatranju utamanjivanja životinja kojem rediteljka surovo izlaže gledaoca. Kada novi radnik – mlad, nadobudan, zamislite Zlatana Ibrahimovića kako se prijavljuje za posao u klanici – dođe na razgovor u njegovu kancelariju, Endre ga upita da li mu je stalo do životinja koje će morati da ubija. Momak odgovori da ga baš briga, imitirajući fatalni udarac u glavu krave, na šta Endre, dajući psihološko-očinski savet, zaključi da bi mu bolje bilo da pronađe određen nivo saosećanja u sebi jer će, u protivnom, da izgubi razum. U isto vreme, na radno mesto kontrolorke kvaliteta dolazi Marija, tridesetogodišnjakinja koja najverovatnije boluje ili, možda bolje, živi sa Aspegerovim sindromom. Sad, njeno stanje nije imenovano ali, robotski pokreti, odsustvo mimike lica, opsesivno-kompulzivni poremećaj, nemogućnost uobičajene komunikacije praćena nadnormalnom sposobnošću pamćenja navode da se radi o blažem obliku autizma. Dakle, telo i duh. Naši junaci su posebne osobe nesvesne svoje posebnosti – Endre drži da je normalno da mu je žao krava čije ubijanje nadgleda dok Marija ne vidi ništa neobično u tome što od reči do reči pamti petu rečenicu koju joj je Endre rekao kada su se upoznali. I onda, drugi čin drame počinje otkrićem da Marija i Endre svake noći sanjaju isti san te da prizori sa jelenom i košutom nisu samo rediteljkina egzibicija i igranje sa slikama koje su krajnji kontrast klanice već sastavni deo unutrašnjih svetova glavnih junaka.

U stvari, „Na duši i telu“ zasniva se na kontrastu. Životinje slobodne u prirodi – životinje toliko porobljene da to ne mogu ni da shvate; unutrašnji svetovi – ličnost izgrađena za javnost; pa, zatim, na dijaloško-dramaturškom nivou, scene koje bi lako mogle naći svoje mesto u srpskoj seriji za narod – jedva prikriveno stvarno otkidanje kravljih glava i puštanje krvi da isteče (zahvaljujući tom „jedva“ navedene scene imaju estetiku festivalskog filma a ne „snafa“ i publika u sali uznemirena je na zadovoljavajući način – verovatno je sve to sasvim malograđanski, no, dobro); Marija kao žena-dete koja i dalje ide kod svog dečijeg psihoterapeuta u skladu sa svojim poremećajem koji zahteva poštovanje rituala – gotovo svi drugi ženski likovi koji emituju površnu seksualnost (prsa, izazovno oblačenje); ljubavna „da li će se smuvati?“ komedija sa likovima za koje navijamo – brutalne scene koje prikazuju šta se dešava kada osoba čije mentalno zdravlje zavisi od rituala biva pomerena iz rutine… Na kraju, ceo film tematski šeta od naivne i nevine ženske ranoadolescentske fantazije (ukoliko smem da budem prepotentan pa da nagađam o čemu dvanaestogodišnjakinje fantaziraju) do vrlo ozbiljne političke metafore. Naime, ipak se radi o mađarskom filmu, i to filmu čija je rediteljka, nakon dobijanja nagrade na berlinskom festivalu, osetila potrebu da podeli sa javnošču svoje viđenje Mađarske kao zastrašujuće apsurdne zemlje u kojoj je filmskim umetnicima i dalje dozvoljeno da žive na „ostrvu relativne slobode“. M?da, ove njene reči izazivaju saosećajno dizanje kose na potiljku. Vratimo se, onda, na film, sada posmatran kroz novu prizmu… Junaci provode živote u klanici pokušavajući da joj daju nekakav smisao – da li kroz pokušaj buđenja svesti kod radnika u pogledu užasa koje čine ili kroz manijakalno poštovanje brojki i propisa. No, to nije dovoljno i jedino što im preostaje su snovi, zajednički snovi o nekom lepšem svetu. Tek kada dve osobe prepoznaju da dele isti san može se početi sa mukotrpnom i dosadnom intervencijom na stvarnom svetu koji nikada ne može biti kao san ali, ipak, mora se pokušati. Jedino to preostaje ljudima koji shvataju da žive na ostrvu relativne slobode na koje neće doći spasilački brod jer oni koji bi ga poslali smatraju da stanovnici ostrva ništa bolje ni ne zaslužuju.