Bekstvo iz pakla godina

Naravno, malom megalomanijaku nije palo na pamet da bi svoje literarne ambicije prvo trebalo da oproba na polju kratke priče te je pokušaj nakon desetak stranica obustavljen. Pre par godina pronašao sam te na mašini kucane stranice i autoironično pročitao par rečenica većinom vremena dragoj osobi na šta je ona prokomentarisala da to zvuči zanimljivije od bilo čega što sam kasnije stvorio. Zapravo, u tih desetak sekundi čitanja, i pre zastrašujućeg komentara, počeo me je obuzimati neki nespokoj. Dvadesetak godina kasnije pokušavam da zaboravim 99% onoga čime sam u međuvremenu napunio glavu (ili barem da nekako gurnem u konstruktivnu podsvest) kako bih napisao scenario za kratki film. Poenta je, da li je iskustvo i akumulirano teorijsko znanje zaista presudno u procesu stvaranja? Lenon je imao dvadeset šest godina kada je napisao „Strawberry Fields Forever“ (istina, i celih deset godina života u muzici iza sebe). Gzavije Dolan sa devetnaest godina snimio je prvi film „J'aitué mamère“ („Ubio sam majku“) i, verovatno se plašeći čistog instinkta na kojem njegovo mlado umetničko biće operiše, otvorio ga citatom kanonizovanog umetnika Gija de Mopasana (koji je, istina, bio lud kao lija ali to je sada manje bitno…). Ispravno, u svom prvom filmu, Dolan polazi od onoga što najbolje, verovatno i jedino zna, a to je on sam i život koji je do tog trenutka vodio, što najverovatnije ne važi samo za mlado doba (Kristofer Voken u jednom intervjuu kaže da uvek igra sebe zato što ne poznaje nikoga drugog). Ukoliko načinimo muzičku paralelu, „Ubio sam majku“ i drugi Dolanov film „Les amour imaginaires“ bili bi „Space Oddity“ dok je treći, „Lorence Anyways“ („Lorens u svakom slučaju“), u tom slučaju „Zigi Stardust“, pretenciozna genijalnost koja se poigrava identitetom glavnog junaka. A glavni junak je Lorens (Melvil Pupo), trideset-i-nešto-godišnji profesor književnosti koji je na početku fabule, krajem osamdesetih godina XX veka, u srećnoj vezi sa asistentkinjom režije Fred (Suzan Klemon). U par dijaloških scena Dolan nas upoznaje sa dve i dalje relativno mlade, iritirajuće osobe ubeđene u svoju posebnost i apartnost od sveta normalnih. No, dok je Fredina neobičnost teža za primetiti, sakrivena iza slojeva uobičajenih seksualnih sklonosti i potrebe za nekom vrstom sigurnosti (samim tim, i zanimljivija jer je do nje teže doći), Lorens je heteroseksualac sa prikrivenim i, uskoro neizdrživim za sputati, transeksualnim svojstvima. Dolan ne želi da u scenariju pruži previše informacija, jer bi u tom slučaju film postao psihološki traktat. Tako, pre nego što će Lorens obznaniti Fred u čemu je njegov osnovni životni problem, reditelj će nas pripremiti jednim znakovitim kadrom u kojem je glavni junak, dok se dosađuje u učionici, na svoje prste zakačio spajalice koje imitiraju duge nokte. Nakon početnog šoka, tokom nešto manje od tri sata koliko film traje, pratimo dvadesetogodišnji odnos dve osobe koje neće na taj način u svom životu voleti nikog drugog, ometane biološkim ograničenjima dok je Fred ta koja nas, zapravo, više zanima, jer ona je lik sa teže rešivom unutrašnjom borbom. Na kraju, nemoguće je ne pomenuti izgled filma, koji, praćen izborom pesama iz osamdesetih često preti da nadvlada sadržaj. Zaista, ponekad nije lako opravdati lepotu slika (recimo, mogli bismo reći da je u pitanju kontrast sa unutrašnjom mukom junaka). No, u tome se i ogleda rediteljev talenat. Naime, on razume koliki je Selin Dion treš, dok u isto vreme ume da prepozna da ona u svom grešnom opusu ima i pesmu „Pourquetum'aimesencore„ koja se razlikuje od svega drugog što smo od nje mogli da čujemo. I eto, to vam je instinkt.

* * *

Zbog mladih na kojima svet ostaje (mada ima i ona, „mladost je protraćena na mlade“) ostalo je malo prostora za film devedesetogodišnjeg Alana Renea „Ništa još niste videli“. Valja primetiti da je izlaznost sa njegovog filma bila prilična, mnogo veća nego sa nagrađenog portugalskog „Tabua“ koji tako nešto mnogo više zaslužuje (usput, dobar je osećaj kada pogodite koji film će dobiti nagradu, u isto vreme depresivan kada je ista posledica teorijskog hipsteraja a ne vrednosti). Šta je, dakle, uznemirilo publiku? Reneov novi film, baziran na dramama Žana Anuja, koje su, pak oslonjene na mit o Orfeju i Euridici sa jedne strane i već pomalo zastarela, pirandelovska postmoderna preispitivanja sa druge, deluje na prvi pogled hermetičan, teško dostupan. Na početku fabule, advokat preminulog dramskog pisca obaveštava glumce koji su, u nekoliko postavki, tumačili uloge u njegovoj drami „Euridika“ (Lamber Vilson, Sabin Azema, Mišel Pikoli, Matju Almarik, Pier Arditi… – da se prikladno izrazimo, Panteon francuskog glumišta) da je autorova poslednja želja da ih okupi bez jasno definisanog razloga u njegovoj zabačenoj planinskoj kući. Pošto stignu na odredište, otkriva se ostatak testamentarne želje u okviru koje će njegovi glumci/prijatelji u kućnoj bioskopskoj sali odgledati najnoviju, minimalističku postavku drame. Međutim, kada slika krene, glumci počnu da prate tekst, prisećajući se reči, ponekad usporivši (kao Pikoli koji je, sam na pragu devedesete, tačno pogodio potrebni mentalni proces), ponekad ostavivši neku rečenicu likovima sa platna. No, glumci uskoro, u elementu fantastike, dobijaju scenografiju za svoje scene i kreće igra u kojoj jedan Orfej – Eurifika par u sledećoj sceni zamenjuje drugi, na taj način dajući dinamiku filmu opterećenom teatarskim dijalogom. E sad, moguće da je publika bila odbijena strahom da nije dovoljno pametna za film. Međutim, i sada ću biti tupavo iskren, u vezi sa mitom o Orfeju pre filma sećao sam se samo osnova dok o Žanu Anuju i njegovom svetonazoru nisam znao ništa, što me opet nije sprečilo da uživam u izgovorenim rečima. Na kraju, sasvim lično, hvala za „Marijenbad“, jedan od razloga zašto provoditi vreme na ovom glupom elipsoidu ima smisla.