Besmisleni lekovi i besmisao kao lek

No, njeni porodični problemi samo su obloga nerešive depresije praćene povremenim pokušajima samoubistva. Posmatrajući načine na koje njen prethodni (Ketrin Zita Džons) i sadašnji psihijatar (Džud Lou) pokušavaju da izleče njeno stanje, gledalac je usmeren u pravcu besa prema osobama koje bi navodno trebalo da prevashodno razgovorom pomažu ljudima koji u svom životu nemaju prilike da sednu pola sata sa nekim i ozbiljno popričaju o svetu koji ih okružuje i kako se isti reflektuje na duševnu tugu, a zapravo su samo posrednici između bolesnih ljudi i farmaceutskih kompanija koje su u konstantnom pokušaju da stvore novi izvor velike zarade. Dr. Benks, dakle, leči posledicu, a ne uzrok i ni u jednoj sceni koju deli sa svojim kolegama ili ženom (ako već ne sa pacijentima) ne razgovara o tome zašto su neki ljudi nesrećni. Otvaranje „Neželjenog dejstva“ goni vas ka razmišljanju da se neki ljudi jednostavno rađaju nesposobni da sreću pronalaze u stvarima kao što su hrana, seks, šoping, fudbal i ukoliko se tokom života ne usmere na neku vrstu stvaranja, koje može podrazumevati novac ili umetnost, predstoje im zabavne decenije provedene u predsuicidalnom stanju. Zaista, ukoliko vam je glava u isto vreme prazna i nesrećna, šta vam drugo preostaje od konstantne želje da sve lepo okončate? Negde oko polovine se dogodi ključna tačka radnje koju bi bilo nepristojno otkriti i film postaje hičkokovski triler. No, problem je što nam, zapravo, nije stalo za Emili koja ne shvata ispraznost svog života i dr. Benksa, koji razmišlja isključivo u pravcu medikamenata kada bi trebalo svojoj pacijentkinji da povremeno kaže „znate, ima jedna knjiga koja…“. „Neželjeno dejstvo“ podseća na novi film Gasa Van Senta „Obećana zemlja“ (Van Sent i Soderberg jesu autori sličnih karijera ako ne toliko dodirnih svetonazora, ukoliko ih uopšte imaju, to jest). Međutim, za razliku od „Obećane zemlje“, u kojoj trilerski zaokret spasava do tada angažovani film i vodi ga u jedinom korisnom pravcu (pri tome, prilično teško predvidljivom), „Neželjeno dejstvo“ potpuno gubi smisao u žanrovskim konvencijama toliko puta viđenim da danas mogu predstavljati jedino kemp. Prilična šteta, jer film je na formalnom planu zadovoljstvo za oči i uši, sa neobičnim dijaloškim ritmom i odličnom i kontrolisano hladnom glumom – svi u filmu deluju, sasvim namerno, kao zombiji nesvesni sveta oko sebe (zapravo, još gore od toga, jer zombiji barem aktivno traže svež mozak da pojedu…).

* * *

Postoji neki mračni mehanizam koji stvara jednoumlje u, navodno, mislećim grupacijama ljudi (filmski kritičari, kopirajteri, vaš rođak koji stalno skida opskurne filmove sa interneta i njegovi intelektualni prijatelji…). Na primer, brazilski film „Božiji grad“ imao je spontani, toliko uspešan da ni sami učesnici nisu to shvatali, „below the line“ marketing; pre nekoliko godina svi su unisono bili potpuno opčinjeni filmom „Nema zemlje za starce“, meni, tek prilično zanimljivim; trenutno vlada oduševljavanje novim Bouvijevim albumom, koji kada se uporedi sa bilo kojim njegovim radom iz, navodno, robotske, komercijalne faze iz osamdesetih više ne deluje toliko posebno… Na scenu stupa Nikolas Vinding Refn i „Uzdizanje Valhale“, film do pola jednostavan i uzbudljiv a od pola potpuni besmisao simbola, hevimetalskih spotova unutar filma, dugačkih kadrova surove prirode, razbijanja prostorno-vremenskih odnosa… sve zajedno na vrlo snobovski „glup si ako ne razumeš„ način. Nakon kratkotrajnog izleta u svet dramaturškog reda i poretka filmom „Drive“, Refn se vraća u punoj snazi filmom „Samo bog prašta“. Rajan Gosling živi u Tajlandu (u Srbiji se iz nekog nepoznatog razloga obično govori „na Tajlandu“) i za javnost je promoter bokserskih mečeva a, zapravo, u saradnji sa psihopatskim bratom i majkom, diler droge. Brat ubija šesnaestogodišnju prostitutku što započinje lanac nasilja sa linearnim narativom i antikatarzom na kraju. Naravno, slike su fantastične no, povezane u niz, ne pričaju priču već služe samima sebi. Opet, priča postoji te se ne možemo slobodno prepustiti rediteljevim nadrealističkim vizijama poput onih iz, prvi mi pada na pamet, filma „Crni mesec“ Luja Mala. Rezultat svega je, naravno, dosada povremeno presečena ekstremnim nasiljem koje je, opet, nekako umetničkog tipa, te ne dolazi iz kombinacije iskrenosti i komercijalne potrebe probodenih očiju kakve se viđaju u filmovima Fulčija ili Hesusa Franka već, tako, da bi se šokirao fini sredovečni par poput onog iz reda ispred mene koji se u jednom trenutku uklonio iz sale. „Samo bog prašta“ je (do đavola, bar se nadam, zarad Refnovog mentalnog zdravlja) frivolna stilska vežba sa karaokama na tajlandskom, Kristin Skot Tomas kakvu do sada nismo videli, simboličkim snovima i seksualnim fantazijama ovlaš povezanim sa razvojem lika. Kanski snobovi su, navodno, izviždali film, i neka su. C’est vraiment terrible.