Bez kazne i nagrade

Žak (blizu četrdesete) je pisac romana i drama, homoseksualac koji deli starateljstvo nad predpubertetskim sinom sa prijateljicom Izabelom. Film ne zalazi u Žakovu prošlost – roditelje, odrastanje, seksualnu samospoznaju – te možemo pretpostaviti da se radilo ili o „želim da budem majka a ti si lep i pametan“ momentu u vremenu koji menja ceo život ili o heteroseksualnom eksperimentu sa potomstvom kao pratećom pojavom. U trenutku kada počinjemo da se družimo sa njim Žak ima kres šemu sa jednim frivolnim momkom (ili je takav u Žakovom društvu dok pravu prirodu stidljivo čuva – nećemo saznati) i prijateljstvo sa komšijom Matjuom, takođe homoseksualcem, sredovečnim novinarem šoubiz sekcije nekog pristojnog nedeljnika – njihov odnos jedan je od onih što na početku deluju upotrebno, skoro poznanički, dok vremenom postaje najduži koji se tokom života ima sa drugim ljudskim bićem. Uz sve to, Žaku se nedavno HIV virus što vreba u njemu od bezbrižnih osamdesetih pretvorio u sidu od koje će umreti uskoro ili posle nekoliko godina bola i čekanja neizbežnog kraja. I onda, u provincijskom gradu (mada bi se stanovnici Rena verovatno naljutili, prihvatamo Žakov ugao gledanja), u pauzama proba svoje nove drame, upoznaje dvadesetdvogodišnjeg propalog studenta Artura, čitača, možda budućeg pisca ili filmskog reditelja i ljubavna priča počinje.

Sad, valja reći da autor filma (čiji je Artur alter-ego, verovatno i više od toga – odgovaraju po godinama, regiji porekla, seksualnosti, intelektualnim interesovanjima) podatke iz prethodnog pasusa uvodi postepeno i nepretenciozno, kao dosadne činjenice koje se nalaze ispod vidljivog omota načinjenog od usputnog blebetanja ili otkrivanja onoga što se u trenutku želi ili oseća. Bukvalno preveden naslov filma sa francuskog jezika bio bi „Sviđati se, voleti i brzo trčati“, svakako na srpskom (mada i u originalu nije mnogo bolje) trapavo i izazovno za prevodioca koji je problem rešio kako je umeo, pogrešivši u redosledu reči, budući da bi likovima filma više odgovarao naslov „Živi polako, umri brzo“. Engleski prevod filma je, pak, enigmatično „Sorry Angel“ čiji mi smisao izmiče osim ako se radi o pokušaju povezivanja sa dramom Tonija Kušnera „Anđeli u Americi“. I u „Anđelima…“ i u „Živi brzo…“ sida je, poput sifilisa u Šniclerovoj „Vrtešci“, smrtna opasnost koja dodatno (osim seksualnog čina u koji stupaju) spaja grupu po većini stvari različitih osoba. Kušner, naravno, ide duboko, herojskim naporom uspevši da izbegne motiv side kao kazne, mada će neki od njegovih likova svakako na nju gledati iz tog ugla. Jer, ukoliko je sida kazna, to znači da su lakomisleni seksualni odnosi greh, sa posebnim akcentom na analni seks koji u sebi sadrži zavodljivost mešavine bola i zadovoljstva, čime smo kročili u reakcionarne, ultradesničarske predele. Autora francuskog filma istraživanje rizičnih metafora i univerzalnih pouka ne zanima, predstavljajući egzistencijalističko-nihilistički svet u kojem ne postoje greh i vrlina, pa samim tim ni posledice u vidu kazni ili nagrada. Ipak, postoji smrt, prestanak postojanja, koja naše junake podsvesno nagoni da postanu jasniji, tačniji ljudi. Da bi i njegov film postao isti takav, barem uz malu pomoć gledaočevog tumačenja, za đavolom traga u detaljima. Recimo, pred kraj filma, Artur razgovara sa Žakovim sinom Lujom kojeg svi zovu Lulu. „Šta ti se više sviđa“, pita Artur, a dečak kaže „Luj“. „Pa, jesi im rekao?“. „Nisam. Ne smeta mi da me zovu Lulu“. Ne smeta mu zato što je smrt u njegovoj svesti nezamisliv koncept, sve uz ostvarenost kroz očevo umiranje. Ima toliko vremena pred sobom da ga zovu, ili da on sebe zove, kako god hoće. Kada umiremo, postajemo tačni, mada, podvlačim, u slučaju filma kojim se bavimo, na intelektualni način, bez velikih, jednostavnih i jednoznačnih izjava. I, umesto da nam postane svejedno, sve nam je više stalo i to ne kako će nas upamtiti (pada mi na pamet Frenk Zapa koji u jednom od poslednjih intervjua na tu temu kaže, „Nije važno“) već koliko će svaki preostali trenutak biti oslobođen od besmislenog đubreta. Reditelj uspeva da podigne svoju filmsku zgradu od cigala koje same za sebe nisu ni po čemu posebne i vredne truda usput testirajući strpljenje gledaoca, čak i kada se radi o gledaocu hardkor festivalske sorte naviknutom na trosatne rumunske filmove sa desetominutnim stedikem kadrovima.