Bezazleno krvoproliće na sredini maratona

Pita ga kakav je bio osećaj stajati na postolju, a on kaže da se, gledajući zastavu i slušajući himnu, u jednom trenutku zapitao: „To je to? Dvadeset hiljada preplivanih metara dnevno od desete godine života… i to je to?“. Pusto je i strašno na kraju uspinjanja (videti ulje na platnu K. D. Fridriha „Lutalica iznad mora magle“), pogotovo ako u svom mentalnom kodu ne baštinite neprirodnu ljubav prema raznobojnom parčetu tkanine i par kičastih muzičkih nota.

Kuda dalje? A ako ste (meta)filmski autor čija junakinja, razgrnuvši konkurenciju, tek što je počela dramska radnja osvaja glavnu ulogu u visokobudžetnom filmu, sebi možete, u njeno ime, postaviti slično pitanje. Ili se, možda, zamisliti da li je trebalo doneti neku drugačiju odluku u ranoj fazi rada na scenariju.

Filmovi „Dž“ i „Perl“ – prvi i drugi deo trilogije koja se završava sa „Madždždžine“ – bili su, između ostalog, anamneze ekstremnih junakinja, beskompromisne umetnice i neobuzdane psihopatkinje (razlika je, zapravo, vrlo mala, što Taj Vest razume i koristi kao izvor grešne zabave).

Tumačene od strane Mije Got koja je bila od početka uključena u stvaralački proces (na špici „Perl“ je potpisana i kao koscenaristkinja), obe su pomerale radnju unapred jer su same bile putnice ka materijalizaciji ideje. No, Maksin (sa tri Dž) je sada, šest godina nakon događaja iz filma „Dž“, u Holivudu, gde radi kao porno glumica i trijumfalno završava audiciju za svoj prvi „civilni“ film.

Izašavši iz studija, unosi se u lice koleginicama koje u hodniku po stoti put čitaju delove scenarija dok čekaju svoju priliku da zasijaju ili propadnu: „Možete sve slobodno da idete kući, jer sam ja rasturila!“.

Par filmskih minuta potom napada nas sledeći „verhofenovski“ momenat (nemoguće je, naravno, makar na početku „Madždždžine“ ne pomisliti na „Shonjgirls“), kada rediteljka filma, stojeći ispred kulisa Bejtsovog motela, svojoj i našoj junakinji održi kratko predavanje: „Pogledaj oko sebe. Dokopala si se utrobe zveri. Čestitam ti. Vrlo malo njih stigne toliko daleko. Da bi tu i ostala, moraš da razviješ opsesiju. Eliminiši sve što ti ometa pažnju, jer ukoliko samo na trenutak skreneš pogled zver će te ispljunuti tamo odakle si došla. Moglo bi se desiti da te više nikada ne uzme u usta“.

Solilokvij je svakako odličan, ali ne predstavlja dramu već kontekst.

Vest je svojim progresivnim junakinjama u prethodnim filmovima tek pružao pomoć u vidu žanrovskih „pastiša“ – „slešera“ u „Dž“ i „Čarobnjaka iz Oza“ propuštenog kroz „linčovsku“ horor prizmu u „Perl“.

U „Madždždžine“ je posveta italijanskom „giallo“-u na rizičnoj ivici samosvrhovitosti, dok sa detaljnim kulturološkim prikazom sredine osamdesetih ne draži misaoni aparat već čula. Sledeći problem nalazi se u činjenici da Vest nije ljubitelj misterije – što nije nimalo oštetilo višedimenzionalno postavljene „Dž“ i „Perl“ – a „giallo“-i su suštinski bili apsurdni trileri.

Celo zdanje se nalazi na lošim temeljima, i malo je čudo kako je „Madždždžine“ na koncu preporučljiv film (ipak, samo za one koji vole takve stvari; na prethodnike ste, u svrhu konvertovanja, mogli odvesti i bogobojažljive duše koje tvrde „da ne gledaju horore“).

Odgovor se nalazi u nameri autora da publici ovaj put – krvoliptanje na stranu – ne priloži materijal za teorijski potkovano zaključivanje već isključivo zabavno provedenih sat i četrdeset minuta.

Događaja, kakvi god da su, ima u inflatornoj meri, izazivajući klice pažnje pre nego što iznevere očekivanja i pređe se na nove.

Nekoliko uvaženih imena na spisku glumaca takođe su jedan od načina da se stavi flaster na zjapeću ranu i nakratko zaustavi dramsko krvarenje.

Drugi po važnosti ženski lik u „Perl“ je tumačila novozelandska televizijska glumica (film je tamo snimljen), sposobna i po izgledu odgovarajuća, koja je uz obostrano dovoljno dobar teksaški naglasak sa Got izvela jednu od najboljih horor scena (što će reći, sveopšte najboljih) u ovom milenijumu.

To je omogućio valjan scenario iz kojeg je organski potekla rediteljska stilizacija, da bi u „Madždždžine“ Kevin Bejkon kroz lik gmizavog privatnog detektiva priložio širok opseg asocijacija iz istorije filma.

Standardno je sjajan i prikiva površinsku pažnju, a meni je, na primer, delovalo kao da se njegova muška prostitutka iz filma „DŽ.F.K.“ nekako, dvadesetak godina kasnije, zatekla u Holivudu, kao bedni istražitelj (ispostaviće se kasnije da obojica jesu iz Nju Orleansa – ne bi me čudilo da je Bejkon zaslužan za taj scenaristički detalj).

„Madždždžine“ bi se mogla paradoksalno okarakterisati kao sasvim preporučljivo i umereno razočarenje. No, Vest je odabrao da trilogiju – moguće je da je, sasvim suprotno od filma „Perl“, ovaj put ključni podsticaj za rad bio novac – okonča na frivolan i relaksirajuć način. Pokazatelj je to reditelja koji trči maraton, i dalje se nalazeći daleko od stadiona i sa dovoljno sačuvanih resursa za finiš.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.