Birokratski darvinizam

Come, join in the only battle wherein no man can fail

Where whoso fadeth and dieth, yet his deed shall still prevail

Ah! come, cast off all fooling, for this, at least, we know:

That the Dawn and the Day is coming, and forth the Banners go

Vilijam Moris, „The Day Is Coming“

Život je, uopšte, dosadan i čemeran ali podnošljiv jer, i kao takav, NJukasl je privilegovan grad kada se Evropa a pogotovo ceo svet uzme u obzir. Sistem postoji, socijalna država brine se o svojim građanima i morate da se pobrinete da joj odmognete ukoliko ste odlučili da umrete od gladi i hladnoće. Uzmimo primer Danijela Blejka, šezdesetogodišnjeg stolara, udovca bez dece, koji nakon infarkta čeka na odluku komisije koja bi trebalo da odobri doktorov stav da još uvek nije radno sposoban te da u međuvremenu zaslužuje socijalnu pomoć. Od njega se traži da igra igru: da dok se čeka odluka odlazi na razgovore za posao (da pokaže inicijativu, kako se to kaže), da ispunjava formulare na internetu, odlazi na „kako se piše CV?“ kurseve koje država besplatno omogućuje… Država, ili, uže, birokratski sistem koji za većinu građana predstavlja državu, od Danijela traži da se prilagodi, da prvi put u šezdesetoj godini sedne za kompjuter kako bi zakazao termin za razgovor sa službenicom socijalne službe, da laže pristojnog čoveka kako zaista želi posao iako je svrha njegovog šetkanja i raspitivanja u samom šetkanju i raspitivanju, da sedi i sluša od države plaćenog „vrli novi svet“ prodavca magle kako plaši ljude podacima da mnogi poslodavci sada traže, uz CV, i video predstavljanje poslato sa Smartfona. Prilagodi se ili umri, uvijeno kaže taj čovek u odelu, koji piše markerom po beloj tabli i ležerno sedi na stolu, jednom nogom oslonjen o pod, ljudima koji moraju da ga slušaju ukoliko ne žele da izgube pravo na državnu pomoć. Danijel to trpeti ne može i pobuniće se kada se upozna sa Keti, dvadesetpetogodišnjom majkom dvoje dece (iz dve veze) koju socijalna služba seli iz Londona u NJukasl gde se za nju može naći životni prostor. „Zakažite ženi termin za razgovor kad je već ovde!“ vikaće Danijel ne prihvatajući da se isti zakazuje jedino putem interneta, pre nego što ih straža oboje izbaci iz ustanove. Zatim će početi da joj pomaže, da popravlja stvari po kući, čuva decu, razgovara kada oboje to žele ili ćuti zajedno sa njom kada je takav trenutak. Na taj način usprotiviće se darvinističkom birokratskom sistemu koji je tu da bi bio jedini donosilac odluke ko je vredan života i uloge u društvu a ko nije. Građani koji se međusobno pomažu samo su smetnja, nekontrolisana nepoznata u jednačini u kojoj sve mora biti poznato i kontrolisano.

Ko je taj Danijel Blejk, osim što je Čovek? Stolar, zapravo primenjeni umetnik – rezbar, osoba iz radničke klase koja noću sluša klasičnu muziku, malo finija od majstora sa kojima se druži i koji, bez obira na to, jesu njegovi ljudi, njegova ekipa? Iako, u ovoj inkarnaciji, apolitičan, Danijel je tip britanskog čoveka koji bi 1936. godine ceo svoj život predao Ideji i otišao u Španiju da se, kao deo Internacionalnih brigada, bori za bolji svet. Dakle, njegova pobuna ideološka je koliko i humanistička, bez obzira što živimo u svetu u kojem, da pobegnemo za trenutak iz Velike Britanije i bacimo pogled ka „našoj bašti“, prikriveni nacisti na vlasti pokušavaju da nas ubede da podele nastale po uzoru na levo i desno krilo francuskog revolucionarnog parlamenta više ne postoje i samo je važno ko više radi za dobro sebe i svog naroda. Stari je socijalistički gad Ken Louč koji će za lik Keti odabrati glumicu velikih očiju čiji svaki pogled pogađa negde duboko, u neki centar bića koji traži pobunu protiv moći sposobnih i njihovih potomaka. Odabraće i meleskinju koja igra njenu ćerku, devojčicu koja, za razliku od majke, govori oksfordskim engleskim jezikom, u očajničkom pokušaju da preskoči svoju klasu, da prevari. Stvoriće svet dobrih ljudi, sa Danijelovim komšijom, osamnaestogodišnjim crncem, koji od kineskog poznanika poštom dobija kutije sa „najkama“ po realnoj ceni od par dolara koje kasnije prodaje po duplo manjoj ceni od one u prodavnici. Volećemo ga zato što iz jednačine izbacuje gramzive gadove koji se bogate preprodajući đubre i na taj način mu dižući cenu, iako, radeći to, i on postaje isti takav.

Da li je to idealizovana, manipulativna, slika, ti dobri ljudi koje melje svet liberalnog kapitalizma i bezdušna birokratija koju je stvorio radi kontrole mase? Vodi li pobuna protiv tog sveta ka Belorusijama, Severnim Korejama i obožavanju Noama Čomskog? Ostavimo se toga, jer, svako misli da je borac za pravdu pa će vam tako državni cenzor opravdavajući se i pokušavajući da vas napravi budalom reći, „nisam ja takav, ja sam jedan od dva levičara sa radija Beograd 202“. I verovaće u to. Zato, valja biti oprezan sa filmovima Kena Louča koje će voleti i pravi i pogrešni ljudi, od vas koje nervira što u hotelskoj brošuri stoji citat Hernija Forda „ne tražite manu već rešenje“ do A. Vulina i gnjida iz SNS PR službi. Pre rešenja, valja pronaći manu, a Ken Louč to svakako nije. Oni jesu.