Bistri pogled u paklu

Nakon slika prirode, dolazi na red društvo i shvatamo da se nalazimo u američkoj provinciji, gradu iz kakvog se beži (Portland se kasnije pominje kao najbliži urbani centar), ili se u njemu ostaje do smrti, ženi se, razmnožava i radi u jedinoj lokalnoj fabrici dok je vlasnici kapitala ne zatvore jer kineske šake manje koštaju. Na obali je leš devojke, bez odeće, i pored njega počinilac zločina, oboje članovi kruga prijatelja koji tumaraju okolo pušeći travu i pijući pivo, izbegavajući da provode previše vremena u školi u kojoj ih uče besmislicama i kući, gde roditelji psuju jedni druge, nezadovoljni svojim promašenim životima. Ubica dovodi svoje društvo kako bi im pokazao leš, nerazmetljivo se hvaleći svojim činom. „Zašto si to uradio?“, pita ga neko od njih. „Kenjala je“, kaže. NJegovi drugari na događaj reaguju hladno, neki razmišljaju da li da ga prijave policiji, neki smatraju da bi zločin valjalo prikriti jer je odanost maloj grupi prijatelja važnija od služenja široj zajednici. Najvažnije je što oni nisu šokirani lešom prijateljice i saznanjem da im je prijatelj ubica jer su odavno tiho šokirani besmislenim životima koje od rođenja vode. U školi, recimo, imaju jednog profesora koji pokazuje zainteresovanost, no, radi se o istoričaru, bivšem hipiku, koji pogrešnim metodama pokušava da ih približi konceptu građanske pobune, od čega klinci zabeleže kao zanimljiv samo deo o tuči sa policijom. Šta je onda još jedno ubistvo kada je sve odavno ubijeno?

Iz nekog nejasnog razloga, pre petnaestak godina, dobio sam želju da posetim zoološki vrt. Mufloni i lame delovali su relativno smireno i zadovoljno dok je cela stvar postajala napornija kada se stiglo do vukova u kavezima veličine manje dnevne sobe. I, onda, video sam njega, orangutana koji je sedeo glave naslonjene na rešetke sa, čini mi se, polupojedenom bananom u ruci. Ne kraće od pet minuta se nije pomerio, gledajući kroz ljude praznim pogledom, i voleo bih da mislim da je još nekome, osim meni, palo na pamet da bi jedino moralno i ispravno bilo uzeti pištolj i upucati ga. Možda sličan poriv naterao me je da se prošle srede prošetam oko podneva Pionirskim parkom. Hteo sam, valjda, da uživo vidim te ljude, voljno i prisilno dovedene autobusima kako novi predsednik tokom svog dana slavlja ne bi bio izložen nijednom zvižduku. Inače, upravo ovakvo nadmeno, što bi Amerikanci rekli, „special snowflake“ razmišljanje i dovodi na vlast ljude čija istorija bolesti ispunjava dovoljno uslova da budu klinički određeni kao sociopate, ali, kako odoleti pa u porazu se ne uzneti? Ono što sam kao, po sopstvenom priznanju, facista (tj. na engleskom „faceist“, neko ko donosi sud o ljudima na osnovu njihovih lica – ako ne postoji, polažem pravo na termin) video bilo je vrlo uznemirujuće. Naime, bilo je tu uobičajenih fizionomija, onih znanih nam još od slavnih kontramiting dana iz devedesetih: brkatih i preplanulih ljudi sa četiri razreda osnovne škole, žena sa ćubastim frizurama i hulahopkama na trideset stepeni… No – i sada ću zanemariti momenat straha i prisile koje su jedan dobar broj ljudi tu dovele – svakih deset koraka primetio bih neko dvadesetogodišnje lice sa bistrim pogledom, lice iza koga deluje da se nalazi neka vrsta pozitivnog etičkog sistema, za koje bih pomislio, „On/ona ne bi trebalo da se ovde nalaze“. Tu se, zapravo, nalazi tačka pada nakon koje je teško vratiti se, tačka kada osobe koje po svojoj genetici ne bi trebalo da budu deo totalitarnih režima to postaju zato što su temeljno odučeni da bilo šta drugo postoji. Takva lica niste mogli videti kao deo glava mladih socijalista iz devedesetih. Ne možete ih videti na mladim naprednjacima koji su se počeli sredinom dvehiljaditih okupljati oko projekta osvajanja vlasti i održavanja na istoj. Za te ljude vam je jasno da sa njima nešto suštinski nije u redu. Sada, umesto njih dolaze novi, pristojni ljudi, u službi zla. Da bi osećali, da bi njihova genetska pristojnost dobila ostvarenje, mora im se pomoći.

Lindzi Anderson poslednji deo svoje labave trilogije (prva dva filma su „If…“ i „O Lucky Man!“) koja kroz lik Mika Trevisa (Malkolm Mekdauel) analizira britansko društvo smestio je, sasvim prikladno, u bolnicu. „Bolnica ‘Britanija'“ ustanova je u kojoj kuvarice štrajkuju nezadovoljne što od nedavno za isti novac kao ranije moraju da za pacijente u privatnom, povlašćenom odeljenju, prave pastrmku na žaru sa kriškama manga. Napolju, dok uprava bolnice očekuje posetu Kraljice majke, okupljaju se demonstranti, izgnanici iz afričke zemlje čiji diktator živi u bolnici kao u hotelu dok čeka operaciju. Pridružuju im se levičari nezadovoljni stvaranjem klasnog sistema unutar institucije u kojoj bi se o ljudima trebalo odlučivati na osnovu ozbiljnosti bolesti. Uprava bolnice se, za to vreme, bori da za kraljevsku gošću stvori predstavu neuništivog poretka. Titulama i novcem se potkupljuju sindikalne vođe i štrajkovi se zamrzavaju. No, narod ispred kapija doveden je do tačke u kojoj jedino želi da ruši i uništava. Uporedo, načelnik eksperimentalnog odeljenja stvara svoje frankenštajnovo čudovište, čoveka budućnosti, u jednoj verziji sklopljenog od stotina delova različitih ljudi, u drugoj, samo džinovski mozak koji robotskim glasom recituje monolog iz „Hamleta“ o čoveku kao remek-delu plemenitog uma i neograničenih sposobnosti. I, svi, crni i levičarski demonstranti, članovi kraljevske delegacije, policija i osoblje bolnice, spontano će se okupiti da posmatraju to porinuće savršenstva. No, sve i da je izum sumanutog doktora plemenit, čini se da je kasno. Na neki način, dugotrajnim radom, nešto suštinsko u ljudima je izgubljeno i sklapanje novog čoveka od pojedinačnih delova koji su izgubili smisao i lepotu neće doneti ništa dobro. Osim što je svoje društvo predstavio kao bolnicu, na prvi pogled modernu i organizovanu a zapravo u nezaustavljivom raspadanju, nije slučajno da je film „Bolnica ‘Britanija'“ poremećeni vodvilj tokom kojeg ćete se retko smejati. Priznajem grešnost, moguće je da sam otišao u šetnju Pionirskim parkom vođen motivima sličnim onima koje je morala imati osoba koja je pre pet godina snimala mobilnim telefonom masovni pokušaj naopakog savladavanja pokretnih stepenica. Sa svoje posete tužnom vodvilju vratio sam se shvativši da su stepenice savladane i da mi postajemo oni.