Biti ili pretvarati se

U prvom kadru filma mlada žena, nakon nekakve, recimo, automobilske nesreće, ležeći u bolničkom krevetu traži da njena deca budu sahranjena u Maroku. U sledećem kadru, četiri mala bela mrtvačka sanduka bivaju ukrcana u avion. Na taj način, kada se nakon prva dva kadra vratimo na početka fabule, uspostavljena je atmosfera strave i užasa (Murnau je imao lepu definiciju filmskog užasa koja se tiče načina na koji gledalac percepira jednu običnu sobu ukoliko zna da se iza vrata nalazi leš) koja dominira pričom o Muriel (Emili Deken) i njenom braku sa Munirom (Tahar Rahim, „Un prophete“), belgijskim studentom medicine rođenim u Maroku. Munir je na neki nezvaničan način usvojen od strane doktora Andrea Penžea (Nils Arestrup, ponovo „Un prophete“ – on i Rahim sjajan su tandem koji bez mnogo energije uspostavlja dominantnu crtu scene – zahvalnost, poštovanje, neprijatnost, potčinjenost). Ubrzo se ispostavlja da (Muriel to saznaje nekako usputno pošto je u pitanju tajna koju državne birokrate ne bi trebalo da saznaju) dobri doktor pomaže celoj Munirovoj porodici (majku i brata koji su i dalje u svom marokanskom selu finansijski dok je sestru oženio kako bi dobila belgijsko državljanstvo). I sve bi to bilo sasvim plemenito, i u nekom drugom slučaju bi verovatno i bilo jer lepo je varati državu a na svetu svakako žive milioni inteligentnih i pristojnih ljudi koji se muče zato što su rođeni na pogrešnom mestu da Panže nije, na tih (i tako još gori) način, posesivan čovek sa potrebom da dominira u svom mikro okruženju. Muriel je, sa svoje strane, zgodna i voljna žrtva, osoba iz belgijskog white trasha kojoj imponuje prihvatanje od strane nekoga iz srednje klase. Serijski ubica nastaje obično kada se poklope urođeni psihički poremećaji i bolesne životne okolnosti. Mučno je pratiti Muriel, osobu sa nedovoljno tretiranom nervnom slabošću kako sve više gubi identitet (ako je isti za početak i postojao, to jest): gubi posao, jedno od dece nastaje nakon bračnog silovanja, počinje da nosi arapsku odeću… Postepeno postaje jasno da će se desiti nešto neopisivo i „Izbezumljenost“ se pretvara u jedan od najstrašnijih horora koje sam gledao u poslednjih par godina, upravo zato što vam se prikrade kroz formu festivalskog filma. „Izbezumljenost“ je film koji ne pati od nekakve ideološke ostrašćenosti, tokom filma vi nećete početi da mrzite (ako ste normalni, naravno) Arape ili ljude koji varaju sistem dok u isto vreme nećete imati ni utisak da posmatrate grupu mentalnih nakaza sa kojima nemate nikakvu vezu. Saosećanje je osnovna emocija tokom gledanja filma i za to pohvale odlaze reditelju i glumcima, posebno Emili Deken, koja je izvela strašno vredan rad, ciglu po ciglu i naoko lako i nepretenciozno.

* * *

Ponekad se zapitam kako ljudi koji se ne bave umetnošću (ili, barem, nisu sa osamnaest godina želeli da budu slikari pa umesto toga upisali Fakultet za rude i gubljenje vremena) mogu da vole i razumeju filmove Vudija Alena. Mislim, jasno je zašto meni obavezno zasuzi oko na kraju filma „Deconstructing Harry“ („Only his writing was calm. His writing which had, in more ways than one, saved his life“). Sličan problem mogao bi da ima i „Alsest na biciklu“ Filipa Le Gaja („Žene sa šestog sprata“, redak primer festivalskog ljubića koji nimalo ne vređa inteligenciju). Lamber Vilson je Gotije Valons, popularni pedesetogodišnji televizijski glumac kojeg zahvaljujući seriji o svemogućem doktoru Moranžu poznaju i vole taksisti i njihove majke. Naravno, Gotije se nije za to prijavio kada je upisivao glumačku akademiju i sada rešava da iskoristi svoj status kako bi postavio Molijerovog „Mizantropa“. U tu svrhu potreban mu je Serž Taner (Fabris Lukini), usamljenik koji je tri godina ranije napustio filmsku i pozorišnu industriju i sada živi na ostrvu blizu obale Atlantskog okeana, možda nekada mestu za izgnanike ali već odavno odmaralištu za srednju klasu. „Alsest na biciklu“ je u isto vreme i savremena priča o dvojici glumaca, rasprava na temu „Mizantropa“ u vremenu sadašnjem, čak moglo bi se reći da je i nastavak „Mizantropa“ jer na kraju drame Alsest odlazi kako bi živeo van odvratnog društva dok njegovi prijatelji kreću da ga vrate. E sad, kome se film obraća? Svakako ljudima koji se gade od đubreta koje dolaze sa televizije. Vilson je toliko vizuelno i na svaki drugi način tačan kao popularni glumac da mu u potpunosti verujete.

Opet, prava zvezda filma je njegov partner i svako ko je voleo Romerove scene u kojima tada mladi Lukini sedne i širi verbalni nihilizam pet minuta (i pri tome vam je žao kada se scena završi) osećaće se kao da mu je u posetu došao naporni drugar iz davnih vremena. Lukinijevog Tanera u potpunosti razumemo, on je upravo i pobegao iz sveta u kome prijatelj dolazi i za povratak na scenu mu nudi ulogu Filenta kada je sasvim jasno ko je idealan za koji lik. Možda je „Alsest na biciklu“ elitistički film, no, upravo je Romer govorio da su njegovi filmovi sasvim komercijalni. Zaista, priča putuje linearno, scene se nižu logičnim redom i svaka nam govori nešto novo o likovima i taj je slučaj i sa „Alsestom na biciklu“. Ipak, ljudima će verovatno biti dosadno jer ne može svako da saoseća sa dva sredovečna muškarca koji rešavaju svoje narcisoidne probleme. I naravno, nije lako prihvatiti da je ipak potrebno da budete Alsest da biste ga igrali iskreno i lepo, svu uzvišenu umetnost podražavanja na stranu.