Biti ono što jeste

U poslednjih nekoliko godina, da se ograničimo na visokobudžetni komercijalni ili isti takav autorski film, imali smo, npr., Noru Džons u filmu „My Blueberry Nights“ ili porno glumicu Sašu Grej u Soderbergovom „The Girlfriend Experience“ da bi se sada ponovo Soderberg pojavio sa njemu očigledno privlačnim konceptom, angažujući, ili upotrebljavajući, zvezdu mešovitih borilačkih veština Đinu Karano u filmu „Izdaja“ (u originalu „Haywire“, što bi otprilike značilo „situacija koja se otela kontroli“).

Sad, Soderberg nije bio zainteresovan za sportski film, već je njegova ideja bila da postavi pravog borca, tj. u odsustvu prihvatljivog ženskog roda imenice u srpskom jeziku (što je mogući pokazatelj nekakve duboko usađene mizoginije u narodu), fajterku, u žanrovski kontekst špijunskog akcionog trilera. Prva odluka koju su Soderberg i njegov povremeni scenarista Lem Dobs („Englez“ sa Terensom Stempom) imali pred sobom je da li će pokušati da konstruišu ozbiljnu, maštovitu priču koja bi bila dovoljna sama po sebi a kojoj bi prisustvo Đine Karano donelo samo jedan kvalitet više ili će isplesti mrežu događaja koji predstavljaju opravdanje za akcione scene. Glavna junakinja Melori Kejn je deo privatne firme za prljave poslove na visokom nivou (čime se film pomalo naslanja na Blackwater tematiku, ili problem). U događajima koje ću ukratko opisati više zbog prikaza liste glumaca i lokacija nego same bitnosti, Melori obavlja, po njoj, poslednji posao (koji se odigrava u Barseloni) i za koji su firmu angažovali američki (Majkl Daglas) i španski (Antonio Banderas) bezbednjak. No, nakon povratka kući biva zamoljena od svog šefa i bivšeg dečka (Juen Mekgregor) da pomogne novom saradniku (Majkl Fasbender) koji u Dablinu pokušava da kontaktira sumnjivog francuskog bogataša (Matju Kasovic), nakon čega se sve otima kontroli (te zato „haywire“) i Melori shvata da je iskorišćena kao pokriće za skliznuće svoje firme u klasični, velikim novcem motivisani kriminal. Priča je, zapravo, sasvim jednostavna i nezanimljiva, i verovatno u želji da to prikriju, reditelj i scenarista su se potrudili da je ispričaju na komplikovan način, kako bi se gledaocu učinilo kako u njoj ima više materijala za razmišljanje. To bi sve i bilo u redu, jer akcija je zaista odlična, mada je primetno odsustvo realističnosti nakon same borbe (Melori odšeta gotovo nepovređena nakon jedne od borbi posle koje bi u realnom životu, da upotrebim reči akrobate Aleksića, „morala da provede nekoliko nedelja u bolnici“). No, problem je što autori lutaju od dijaloškog špijunskog filma, preko priče kao pokrića za akciju, do otklizavanja u namerni „kemp“, koji je, ipak, šta god o tome mislila Suzan Zontag koja je definisala termin 1964. godine, bolji od slučajnog. Konceptualisanje autora počelo je od atmosfere koja sugeriše na sedamdesete godine prošlog veka, montažnih sekvenci prekrivenih funkom, što je sve više nego zabavno dok u isto vreme stvara odmak publike. Konačno, u trenutku kada je postalo jasno da i Soderberg i Dobs imaju odmak od svojih likova igra je bila gotova i laž je pobedila. I da, kada rasturate hotelsku sobu pet minuta sva je prilika da bi nekakvo obezbeđenje trebalo da vam zakuca na vrata, kakav god da je film u pitanju.

„Izdaja“ luta, i od pokušaja da bude realističan akcioni film, negde od polovine svesno i namerno postaje gori od onoga što bi mogao da bude, što je šteta, jer svaki pravi ljubitelj filma bi voleo da „Izdaja“ bude odlična na što više nivoa je moguće, a bilo je moguće.