Bog ekspozicije i đavo raspleta

U prvom delu trilogije koja bi trebalo da bude kompletirana sledeće godine, pedeset-i-nešto-godišnja Tereza, recimo, pošto to nije tačno definisano, medicinska sestra u domu za osobe sa posebnim potrebama odlazi na zasluženi letnji odmor u Keniji. Ekspozicija je, svu kasniju šokantnost na stranu, možda i najupečatljiviji deo filma. Bolno-srećni isečak njenog poslednjeg radnog dana pre odmora, završne kućne obaveze i pakovanje pred put, otežana komunikacija sa ćerkom adolescentkinjom evociraju atmosferu filma „Jeanne Dielman, 23 Quai de Commerce, 1080 Bruxelles“ Šantal Akerman iz 1975. godine, kada se malo razmisli, jednog od najbitnijih momenata sedme umetnosti, ako ni zbog čega drugog, kao rodonačelnika tzv. festivalskog žanra, filmova sačinjenih od statičnih, egzistencijalističkih kadrova punih simbola koji imaju nameru da banalno transformišu u uzvišeno. Nakon što Tereza stigne u kenijsko letnje odmaralište, visokim zidovima odvojeno od tragične ekonomsko-društvene realnosti Crne Afrike, postaje jasno da su vrhunski oblici zabave, na neki način i prvi razlog posete evropskih gospođa na pragu penzije seksualni odnosi sa mladim Kenijcima. Posao funkcioniše tako što se momci nude kao u izlogu robne kuće, mirno čekajući iza diskretne ali neprobojne ograde na plaži koja deli svetove onih koji imaju od onih koji nemaju. Tereza, čija poseta je za početak bila potpuno netendenciozna, okrenuta suncu i hotelskim animatorima, nakon malo snebivanja prihvata novu situaciju kao uređena pravila igre, no, njen poraz je neminovan jer ona ni kod kuće ni na odmoru nije u potrazi za seksom, već pre nežnošću i bliskosti do koje se može doći i putem seksa. Tako, ona ulazi u vezu sa momkom koji za početak nudi zaštitu od svojih agresivnih zemljaka, zatim šetnje i držanje za ruke koje se prirodno, u nekakvom surogatu letnjeg zabavljanja, nastavljaju seksom. Naravno, nakon konzumacije, novac postaje tema razgovora, mudro, kroz nekakav problem u porodici, sestrino bolesno dete (naravno, ne radi se o sestri) ili školu kojoj je potrebno pomoći. Tu dotičemo mizantropski momenat koji galopira kroz Zajdlov pristup temi. U filmu „Raj: ljubav“ svi su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Evropljanke su potpuno prazne, njihovi razgovori mučni za slušanje, knjiga je predmet kakav se u odmaralištu ne može primetiti, ponašanje je rasističko na neki nesvestan, bezuman način dok, sa druge strane, mozgovi Afrikanaca rade na jednom kanalu, sa novcem koji je jedini cilj, uz iracionalnu agresivnost nekoga ko smatra da ima pravo na novac ljudi koji su do istog došli jednostavno se rodivši na nekoj geografskoj širini. „Daj još!“ zamenjuje očekivano „Da li biste mogli da mi date još?“. Glavna junakinja je u celom tom paklu jedini potencijalni svetionik, no, to svetlo biva brzo ugušeno, i, dok se to dešava, prema njoj ne osećamo nikakvo sažaljenje. Inače, devojka koja je sedela pored mene pred kraj reče, „smučili su mi se crnci od ovog filma“. Reditelj je upravo takvu reakciju i hteo da postigne, a naravno, on sam nije rasista, isto kao što ni Mišel Uelbek ne mrzi Arape, mada uživa da kod čitaoca izazove mržnju prema svima, uključujući i Arape.

* * *

Na prvi pogled je manje kompleksan film „Raj: vera“, centralni deo trilogije. Ana Marija, Terezina sestra, što je prikazano krajnje nenametljivo i moglo bi da promakne ukoliko se filmovi gledaju sa više od dvadeset četiri sata razmaka (mada nije besmisleno), katolički je religijski fanatik (deo grupe za molitvu kojoj je cilj da „vrati Austriju na pravi put“), radiološka tehničarka koja svoj letnji odmor koristi kako bi išla od vrata do vrata sa kipovima bogorodice, nudeći agresivna predavanja na temu bezgrešnog života, odustajanja od kontracepcije, porodičnih vrednosti (što bi rekao psihijatar u remek-delu „The Stepfather“ kada pokušava da izazove gnev Džerija Blejka, „you know… all that crap“). Za razliku od prvog filma koji šok uvodi postepeno, „Raj: vera“ počinje šokantno. Glavna junakinja, u svojoj radnoj sobi nalik manastirskoj keliji (istina, sa lap-topom na stolu), kažnjava samu sebe šibom klečeći pred slikom Tvorca. Film bi se mogao podeliti na dve celine koje se pravilno smenjuju. Jednu čini Ana Marijin misionarski rad. Ona je prvo u dnevnoj sobi para šezdesotogodišnjaka koji, u kasno pronađenoj sreći, nakon neuspešnih ili biološki okončanih brakova, žive u vanbračnoj zajednici. Moglo bi se reći natprosečno obrazovani dvojac (sa afričkim suvenirima na zidu dnevne sobe – još jednom znak isprazne opsednutosti malograđana egzotičnim) imaju realističnu ali sasvim filmsku raspravu sa Ana Marijom na temu opravdanosti postulata hrišćanstva u svetu XXI veka. Zatim je tu urnebesna poseta predivnom ludaku čiji je stan jedan od onih u koji predmeti ulaze pola veka da nijedan ne izađe, niti nađe neko nenametljivo mesto. Konačno, poseta biseksualnoj alkoholičarki, emigrantkinji iz Rusije, pruža junakinji najjasniju priliku da u isto vreme odoleva telesnom iskušenju i vežba spasavanje onih kojima je spas neophodan (mada ne onaj koji ona nudi). Drugu celinu predstavlja povratak njenom domu, i tu ulazimo u centralni sukob, muža muslimana koji je pre nekoliko godina ostao nepokretan što je, shvatamo, i izazvalo Ana Marijino religijsko buđenje. Konflikt, od na početku verbalnog, baziranog na različitom pogledu na svakodnevne rituale, ubrzo postaje nasilan (i u isto vreme grešno urnebesan) terajući Ana Mariju na test čvrstine vere koja je često obrnuto proporcionalna načinima iskazivanja iste.