Bulevar bez trijumfalne kapije

 Entitet koji odlučuje o njegovoj sudbini je kompjuter sakriven ispod lutke išarane grafitima, lišen emocija, no, dovoljno napunjen podacima da može da bez problema prepozna ironiju ili bilo kakvo nepoštovanje sistema. Svako ko je ikada razgovarao sa službenikom neke ambasade povodom zahteva za vizu setiće se osećaja da zapravo iza stakla nije ljudsko biće, već upravo nedefinisani oblik života koji na bilo kakvu šalu ili improvizaciju (ono što nas, je li, čini ljudima – mada, neko reče da se u srži svake šale nalazi pobuna) reaguje pritiskom na crveno dugme koje ispod nogu otvara zjapeću jamu odbijanja (ili, u slučaju pokušaja sarkazma i litota, poziva ljude sa oružjem). Dakle, „Elizijum“ suštinski jeste angažovani naučno-fantastični film koji kroz viziju budućnosti govori o problemima sadašnjosti. Tako, imamo svet podeljen na jedan procenat bogatih, koji kruže oko Zemlje na satelitu „Jelisejska polja“ i devedeset devet procenata Orvelovih prola koji životare baveći se prosjačenjem, kriminalom ili, ako su srećni, radeći u fabrikama koje opslužuju ekstravagantne navike povlašćene manjine, po stepenu radničkih prava nalik na one iz vremena industrijske revolucije XIX veka.

Atmosfera filma je, iako sve samo ne originalna, sasvim pristojna i zapravo je i jedina svetla tačka, no, da bi se do tih kvaliteta došlo, iako deluju očigledno, mora se tokom gledanja malo zagrebati ispod površine. Jer, Jelisejska polja su zapravo, mitološki, mesto zagrobnog života pa su tako i stanovnici „Elizijuma“ na neki način, iako (u stvari, baš zbog toga) im komore koje se nalaze u svakom domu obezbeđuju lek od svake bolesti, mrtvi. Zaista, da li se bezbrižne lutke koje provode svoje dane sedeći pored bazena sa čašom šardonea u ruci, obučene kao da su iskočile sa stranica letnjih brojeva modnih časopisa mogu nazvati ljudskim bićima? O čemu pričaju, šta misle, živeći u svetu bez bolesti, u veštačkoj, nepromenljivoj temperaturi od 28 stepeni? Ta pitanja nas, opet, vraćaju u sadašnjost i užasnu sliku savršenstva kakvu predstavljaju marketinške agencije u svojim reklamama za supe iz kesice ili gelove za tuširanje.

Ipak, jedan žanrovski film čini na prvom mestu fabula koja se, u slučaju „Elizijuma“, sastoji iz pokušaja puča na „Jelisejskim poljima“ koji sprovodi direktorka obezbeđenja (Džodi Foster) i smrtonosnog ozračivanja Dejmonovog lika koje mu ostavlja pet dana života tokom kojih će pokušati da se dokopa spasonosne jelisejske komore večnog života pri čemu se dva elementa radnje povezuju na neprihvatljivo slučajan način. Dok radnja čini film likovi, u idealnom slučaju, omogućuju gledaocu da se zainteresuje za radnju. Glavni junak je neko ko je rešio da pokuša da živi po pravilima no, suočen sa smrću, odlučuje da probudi uspavanog buntovnika u sebi, pri čemu doživljava promenu iz egoiste u osobu koja shvata da je čovečanstvo važnije od sudbine pojedinca. Ipak, stereotipno ponašanje (snovi, obećanja, žrtvovanje za bližnje) praćeno obaveznom i nezanimljivom ljubavnom pričom čine da nam bude sasvim svejedno za ono što će se dogoditi sa očigledno veštačkim glavnim junakom. Sa druge strane, negativac (u ovom slučaju bi to trebalo da bude Džodi Foster) bi u priči tipa one iz „Elizijuma“ mogao da donese nekakav zlokobni svetonazor, suprotstavljen herojskom ponašanju glavnog junaka. Džodi Foster pada kao žrtva rediteljevog prijatelja Šarltoa Koplija, glumca amatera koji tumači plaćenika sistema koji obavlja prljave poslove na Zemlji i postepeno potpuno preuzima film. Posledica je da Džodi Foster, verovatno (kao, za razliku od reditelja, ekstremno inteligentna osoba) uviđajući da film koji snimaju nije onaj za koji je čitala scenario, počinje da preglumljava i od svog lika pravi Veliko Ništa.

Sve to se, naravno, moglo i očekivati od autora filma „District 9“, još jedne zabavne i umereno pametne alegorije koja se negde oko polovine otela kontroli i pretvorila u beskonačnu akciju snimljenu kamerom iz ruke, lišenu zainteresovanosti za likove i, u čisto zanatskom smislu, bilo kakvog osećaja za ritam i estetiku kadra. No, na neki mračni, u svetu marketinga poznat kao BTL (below the line) način, „District 9“ je bio film koji je doživeo masovno oduševljenje. No dobro, Džodi Foster je uzela novac (i neka je), „Elizijum“ će biti dovoljno uspešan da reditelj nastavi da dobija prilike da ostvaruje svoju genijalnost, ljubitelji „Districta 9“ će reći, „jasno, ovo je holivudski film a, zna se, Holivud sputava kreativnost i reže krila imaginacije“ i sve će i dalje biti lepo i dično u našim Jelisejskim poljima.