Ćacivud, fabrika košmara

Kao što verovatno znate i zbog čega se izvinjavam čitaocima koji se eventualno ne slažu sa odlukom, dok se neproglašeno vanredno stanje ne okonča (i to, nadajmo se, uspešno), nema pisanja o filmovima sa redovnog bioskopskog repertoara.

„Striming“ je ostavljen kao prihvatljiva alternativa, no, kada sam pre par dana iz radoznalosti otvorio svoj gledalački dnevnik šokirao sam se saznavši da su u njemu tokom marta ubeležena samo tri filma.

I to engleski horor sa Nikom Frostom koji ne zaslužuje navođenje naslova, „Vini Pu: Krv i med 2“ i – ako krvoločni Vini Pu nije bio dovoljan pokazatelj laganog gubljenja razuma – „Orlovsko gnezdo“.

Pa, da se ipak malo posvetimo recentnoj produkciji…

FDU u blokadi je na svom jutjub kanalu predstavio 27-minutni dokumentarno-igrani film „Kameleon“, snimljen u i oko Pionirskog parka tokom prve polovine marta.

Prve dve trećine filma jesu formalna igra.

Naš vodič je student FDU-a koji, u društvu kolege kamermana, ulazi u prostor sada opštepoznat kao Ćacilend u želji da se pridruži njegovim naseljenicima.

Nezadovoljan je, naime, svojim kolegama sa FDU-a koje mu ne dozvoljavaju da uči, što je priča koju, posle malo inicijalnog nepoverenja, iberćaci „guta“.

Taj „šokumentarni“, špijunski postupak ne donosi previše dinamike, prevashodno zato što u prvim danima kampa u Ćacilendu nije bilo toliko zanimljivo (osim, naravno, policijskog transportovanja Šarovića koje smo već videli iz svih uglova).

No, ipak se zbiva nešto iznenađujuće.

Suočeni sa izazovom normalne komunikacije, ljudi poput gospođe iz Informera – sa kojom naš junak igra badmington – svlače maske i nakratko prestaju biti propagandni jurišnici, vraćajući se izvornoj, nasmejanoj čistoti duše koju i najveće žrtve svojih profesionalnih i etičkih izbora moraju negde u dubini imati.

Isto važi i za nekoliko dijaloga sa iberćacijem – naročito onaj pored švedskog stola („tri krofne, po srpski“).

Ipak, statisti pored šatora uglavnom ostaju nemi, možda iz straha da će pozadina njihovog prisustva izaći na videlo, a možda uistinu zato što nemaju ništa suvislo da kažu.

Igrani element je pridodat u scenama sa studentom u blokadi koji preskače ogradu parka i pokušava da vrati svog zalutalog prijatelja na pravi put.

Sve zajedno, imamo tri sloja – fiktivni, dokumentarno-fiktivni i klasično dokumentarni.

Verovatno primetivši da ispraznost prisutnih ćacija ne daje dramsku potentnost, autori dodaju još jedan donekle suvišni „premaz“ kroz snimke i voice-over iz naučno-popularne emisije Dejvida Atenboroua posvećene kameleonima.

Nažalost po film, a na sreću po njihovo zdravlje, FDU ekipa je bila na neki način kompromitovana, te se morala evakuisati iz Pionirskog parka koji dan pre nego što će u njega početi da pristižu ubice iz 90-ih i kriminalci formirani u prethodnih desetak godina.

Poslednju trećinu stoga zauzima mračni, sasvim stvarni segment u kojem naš junak dan ili dva nakon protesta 15. marta, i svega što se tada desilo, pokušava da uđe u Pionirski park.

Hororična pojava sa kapuljačom i maskom ga ne pušta, izgovarajući kratke rečenice sa pogledom nekoga ko ne bi imao problem da iseče svedoka saradnika i razbaca delove njegovog tela po divljim deponijama.

„Kameleon“, opravdavajući svoj „raison d’être“, odškrinjuje vrata ka mistici zabranjenog parka i predstavlja vredan dokument o jednom grozomornom vremenu.

Među novijim uzorima može se prepoznati opus danskog autora Madsa Brigera („Ambasador“, „Nerešeni slučaj Hamaršeld“), dok elementi eksploatacijskog istraživanja nepoznate kulture asociraju i na italijanske „mondo“ dokumentarce iz šezdesetih trija Jakopeti/Kavara/Prosperi.

* * *

Pionirski park i dalje ostaje kulisa ćacivudske fabrike košmara.

Njegova ruiniranost podseća na anegdotu koju je ispričao Malkolm Mekdauel o tome kako je odgovorio na Kjubrikovu ideju da se u Mekdauelovom „swinging London“ stanu snima scena silovanja iz „Paklene pomorandže“.

„Stenli, ja vrlo dobro znam na šta stanovi liče nakon što filmska ekipa izađe iz njih“, presekao je mudri Malkolm.

I tako, naš stan, naš Pionirski park, pao je kao razvaljena žrtva nečijih – a znamo i čijih – artističko-političkih fantazija.

Kulise nisu uklonjene, jer koliko god da je blokbaster bio neuspešan, ko zna, možda će nastavak izvaditi stvar i spasiti filmski studio koji životari na ivici bankrota.

Što, naravno, ne biva.

Ili misle da, kao što se desilo sa „Kleopatrom“, jednim od najvećih finasijskih kockanja u istoriji filma, mogu da bace sve što su do sada snimili, počnu ispočetka i na kraju nekako završe na pozitivnoj nuli?

Da li će usput promeniti žanr i iz patriotske epike preći u stravu i užas, za koju već imaju spremnu kasting listu?

Tu su i Ćacištajnovo čudovište, i grof Ćacula, i Ne vidljivi ćovek, i Ćacidlak… a scenografija će biti zlostavljana sve dok vlasnici lokacije konačno ne odsviraju fajront.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.