Car je u majici i bermudama

Florijan Zeler je sa dvadeset i pet godina za roman „Opčinjenost najgorim“ dobio nagradu Interallié. Da bismo shvatili relevantnost tog podatka, valja navesti i da je godinu pre toga nagrađen Frederik Begbede a godinu posle Mišel Uelbek. U nedavnom intervjuu datom britanskom Gardijanu, Zeler, skromno ili nadmeno, kaže da mu nagrada nije preterano prijala jer je bio svestan da njegovi romani nisu onakvi kakvi je hteo da budu, te da je zaista ponosan na drame koje je počeo da piše koju godinu kasnije. „Opčinjenost najgorim“ ukazuje na načitanog pisca koji vlada nad svojim likovima, postavljajući ih u sramotne, često politički nekorektne situacije. Samo lik arapske društvene uspinjačice Lamije, jedna od gnusnijih književnih kreacija koje sam u poslednje vreme zapazio, dovoljan je da natera pristojnu i opreznu francusku osobu da podigne obrvu tokom čitanja. Po pitanju celine, radi se o „lajt“ Uelbeku, i kada sam zatvorio korice imao sam zlokobni utisak da sam pomalo gubio vreme, ne uspevajući da, kao pravi malograđanin, proniknem u svrhu svog poduhvata. No, bilo je zabavno i lako čitljivo.

Zelerova drame, sa brzim, pinterovskim razmenama apsurdnih i naoko banalnih replika koje pripremaju teren za solilokvij tokom koga lik traga za nekakvim smislom, ili ga oseća i pokušava da iskaže, formalno deluju sasvim drugačije od Zelerove proze. Ipak, jedan britanski pozorišni kritičar primećuje da „stil pisanja nalikuje konceptualnoj umetnosti, i, budući da ne znači ništa, svako gledalačko mišljenje čini ispravnim“. Poenta je, dakle, otvorena, što i dramska i književna dela Floriana Zelera na dubljem nivou čini delovima kontrolisanog opusa. Čini ih, takođe, vrlo neugodnim za filmsku adaptaciju.

Na pitanje o prvoj ekranizaciji drame „Otac“, filmu „Florida“ Filipa le Geja iz 2015. godine, i kako je uticao na film koji je nekoliko godina kasnije sam režirao, Zeler kaže, „Ne bih da budem nepristojan. Nisam bio uključen. Mislim da su zadržali jednu repliku iz drame. Ali pomoglo mi je kada sam počeo rad na svom filmu, tačno mi pokazavši stvari koje ne želim da uradim“. A nije hteo da bude nepristojan… No, tako prođete kada dramskom piscu „ištrihujete“ sve genijalne dijaloge.

Šta je to podli Le Gej uradio da izazove ovakvu pasivnu nasilnost? Drama „Otac“ ima osnovno stanje – osamdesetogodišnjeg glavnog junaka koji ne pojmi prostorno-vremenski trenutak u kojem se nalazi, kao ni identitet ljudi koji ga okružuju. Pri tome, on je ubeđen da je svestan svega, što je, usput, iako stvarnosno stravično, zdrava osnova za humor – lik u dubokoj zabludi lako izaziva smeh. Le Gej je, kao iskusan i nepretenciozan filmski reditelj, stanju dodao genezu i priču. Klod, u tumačenju Žana Rošfora, dostojnom da bude poslednje pred smrt, industrijalac je i otac dve ćerke, starije (Sandrin Kiberlen) i mlađe, miljenice, koja živi u Americi. Reditelj dopisuje situacije koje definišu lik, kakav je bio pre demencije i kako to utiče na Kloda u stanju u kojem ga zatičemo. Recimo, kada poslovni partner sa kojim je nekada davno, pre svađe i kraja prijateljstva, kupio susedne parcele na groblju umre, on traži od porodice pokojnika da ga sahrane na nekom drugom mestu. Kada to, naravno, ne uspe, od Rumunke koja se stara o njemu (Anamarija Marinca iz „4 meseca, 3 nedelje, 2 dana“) traži da organizuje tajno iskopavanje i premeštanje sanduka. „Florida“ je film, i to odličan, u kojem je reditelj definisao priču, pustio je u eksterijer i razgranao je u svim pravcima.

Nova, Zelerova ekranizacija, pak, posle uvodnih, školskih kadrova ćerke (Olivija Kolman) koja ubrzano hoda ulicom, ulazi u enterijer i tu i ostaje. Zadržavši subjektivni ugao gledanja iz drame – dakle, kroz način na koji dementni starac posmatra svoje okruženje – Zeler svesno društveni kontekst ostavlja odevnim predmetima, te kvadraturi i unutrašnjem uređenju stana. Entoni (Entoni Hopkins – Zeler ga je, ne znam kako, ubedio da je neophodno da on i lik imaju isto ime) je penzionisani inžinjer koji novim negovateljicama govori da je bio plesač, pre nego što će ih, kada uskoro počnu da mu idu na živce, optužiti za krađu. Ćerka, ne uspevajući više da sa ocem uspostavi razuman odnos, održava nepodnošljivo stanje dok se približava neumitnoj odluci slanja u starački dom. Pošto je sve navedeno dovoljno trivijalno da bude blisko većini gledalaca, Zeler prilaže trilersku napetost, držeći publiku u nivou junakovog nerazumevanja stvarnosti. Kao u „Opčinjenosti najgorim“, rezultat je daleko od nezanimljivosti. Hopkinsu – za razliku od Rošfora, koji u svakoj sceni ima štaku u vidu fabule – je dat ozbiljan zadatak da nas ubedi da prisustvujemo podražavanju, dok dramaturška osnova do samog kraja ostaje skrivena. Izbor glumca je valjan, budući da je Hopkins majstor jada koji se krije ispod kontrolisane, samouverene spoljašnjosti.

Na kraju, ima li poente? Ili, tačnije, ima li – ako većini ljudi poznatu situaciju transformacije roditelja u dete ostavimo po strani – univerzalnosti dramske celine? Bojim se da je car, ako ne go, onda u majici i bermudama, i da je glumom i pravilno raspoređenom „ko je ovaj i šta radi u mom stanu?“ hororičnom napetošću maskirano odsustvo centralne drame – one koja dolazi iz likova kojima je dato da se bore protiv nečega idejnog ili nekoga opipljivog. Opet, 2021. je godina i novih, svežih centralnih drama je sve manje. Zeler, čini se, to dobro razume, prepuštajući stanju da obavi zadatak gađanja lične drame svakog gledaoca.