Čast ljudi bez taštine

Tokom intervjua koji je Orson Vels dao u Parizu 1960. godine novinar dodaje „sami ste napisali i scenario“ jednoj od tema vezanih ili proizlazećih iz filma „Građanin Kejn“.

Vels tu konstataciju novinara isprati klimanjem glave, pre nego što će se raspričati o direktoru fotografije Gregu Tolandu.

Ima tu zabavnih detalja, recimo kako ga je Toland danima puštao da misli da je on, reditelj, zadužen za postavljanje svetla i bio jako ljut kada je neko iz ekipe Velsu otkrio istinu (jer je posledica bila trenutni nestanak bezumne samouverenosti reditelja debitanta).

No, scenarista, ili u najmanju ruku koscenarista „Građanina Kejna“ Herman Dž. Mankjevic ostaje nepomenut dok Vels preuzima punu slavu ili krivicu, priznajući, usput, „Danas se stidim ‘ružinog pupoljka’. To je jeftini, frojdovski izlazak iz priče“.

Mankjevic je bio tokom tridesetih neprekidno zaposleni holivudski scenarista koji je, nakon što je autorske pretenzije ostavio u pozorišno-novinarskom svetu Njujorka, bio zainteresovan za poštovanje suštinske uloge scenariste u postojanju filmskog proizvoda, izraženo isključivo kroz finansijsku dobit.

Ime ispisano velikim slovima na špici nije bilo nešto što ga je preterano uzbuđivalo, pa je tako za par nedelja rada na „Čarobnjaku iz Oza“ raspisao uvod, postavio likove, ostavio uputstvo da film uokviruju crno-beli segmenti, i na kraju nije bio potpisan.

U filmu „Mank“ Dejvida Finčera jedan od zabavnijih trenutaka je telegram koji je slao drugim njujorškim dramskim skribomanima: „Dođi u Holivud. Milioni su tu da se zarade a jedina konkurencija su idioti“.

Zapravo, Mankjevicu je, osim novca, bilo potrebno društvo na koje je bio naviknut nakon decenijskog verbalnog mačevanja po njujorškim restoranima sa Doroti Parker i Talulom Benkhed.

Pisac scenarija filma „Mank“ je pokojni otac Dejvida Finčera, novinar, poput mladog Mankjevica.

Čini se da se upravo u poznavanju atmosfere prostorija nastanjenih desetinama brzomislećih pametnjakovića, ljubitelja cigareta, alkohola i, u časovima razbibirige, kockanja (što je bilo i Mankjevicevo sveto trojstvo), nalazi klica scenarija.

„Mank“ je film siromašan dramom u kojem smrt ne preti velikim likovima (mada glavni junak na tome predano radi), dok na pitanje da li će scenario „Građanina Kejna“ biti završen, i film po njemu snimljen, znamo istorijski odgovor.

Svestan toga, Dejvid Finčer, poput Velsa u „Građaninu Kejnu“ (između Netfilksa i produkcijske kuće RKO iz tridesetih može se povući paralela), dozvoljava sebi slobodu da se igra dijaloškim ukrasima i otvaranjem naoko zbunujućih narativnih segmenata.

Na primer, desetine minuta filma potrošene su na izbore za guvernera Kalifornije 1934. godine, na kojima su protivnici bili pisac Apton Sinkler i istorijski nevažni republikanac imena Frenk Merijem.

Ti minuti nisu bačeni uzalud jer kroz njih posmatramo kako su šefovi filmskog studija, umesto da nastave da ulivaju novac u kampanju republikanskog kandidata, došli na ideju da snime malu reportažu koju će puštati u bioskopima, pre glavne atrakcije.

U reportaži pažljivo odabrani nezaposleni glumci ili statisti gledaocu predstavljaju profile ljudi koji će glasati za dva kandidata, sa krajnjim ciljem strašenja običnog američkog glasača nadirućim socijalizmom.

Mankjevic uokviruje tu pričicu, jer, njegova je inicijalna ideja, lakomisleno istrtljana šefu studija, dok će, kada je već kasno, pritisnut grižom savesti pokušati, bez uspeha, da šibicarski zaustavi manipulaciju javnim mnjenjem.

U rukavcima tog tipa, umesto u, kako bi bilo školski, osnovnom sukobu, nalaze se potporni stubovi „Manka“.

Ipak, kao jedan od ključnih činilaca pisanja scenarija „Građanina Kejna“, debela linija povučena kroz „Manka“ nalazi se u odnosu Mankjevica i Marion Dejvis, zvezde nemog i ranog zvučnog filma, krajem tridesetih ljubavnice Vilijema Rendolfa Hersta, uzora za lik Čarlsa Fostera Kejna.

Finčer, ponovo, stvara sebi teži put odlučujući da Dejvis ne optereti umerenim mucanjem od kojeg je patila. Razmislimo za tenutak…

Dejvis je, i pored te verbalne smetnje, nebitne kada se radilo o nemim filmovima, kao ljubavnica jednog od najbogatijih ljudi u državi dobila priliku da nastupa u zvučnim filmovima, verovatno uznemiravajući reditelje i scenske partnere viškom „klapa“.

Ta mana našla je posredno mesto u liku Suzan Aleksander u „Građaninu Kejnu“, nedovoljno talentovane pevačice za koju bogati, stariji ljubavnik gradi opersku kuću.

No, tu se sličnost završava jer je Dejvis tokom dve decenije filmske karijere bila tražena od strane publike, dok Aleksander ubeđuje ljubavnika da nema smisla nastavljati mučenje koje ne može doneti rezultat.

I, Finčer sve to ostavlja po strani, ređanjem nepretencioznih dijaloških scena gradeći ljudski odnos koji nas na koncu usmerava ka razmišljanju o taštini i časti.

Za Kejna njegov jedini prijatelj kaže da ništa u svom životu nije završio; Mankjevic je karijeru proveo šaljući i naplaćujući tekstove, navodno nezainteresovan za konačni proizvod ili javno priznanje; Vels u na početku pomenutom intervjuu kaže, „Uvek me je više zanimao eksperiment od dostignuća“.

Ubija li takav stav taštinu ili je hrani dok na kraju ne eksplodira?

O tome valja razmišljati u scenama Mankjevica i Dejvis, časnih osoba koje sebe, navodno, ne shvataju previše ozbiljno.

Mankjevic konačno eksplodira, gazeći dogovor i ucenjujući Velsa da doda njegovo ime na špicu.

Ona je, pak, svoje špice odavno videla, i teško da su joj donele istinsku sreću. Svako mora da nauči sam.