Ceđenje suvog Asanža

 Ili možda ne glasate, ne zbog „belih listića“ i sličnih gluposti, već zato što smatrate da bi uz svaki glasački listić valjalo glasaču dati testove opšte obrazovanosti i inteligencije pa bi se, nakon što navede po pet domaćih i stranih pisaca i smisleno poređa kvadrate i trouglove, odredilo koliko njegov glas bodova nosi? Dijalog između Vilijema Holdena i Vorena Outsa pred završni obračun u „Divljoj hordi“ vas pogađa u neko duboko mesto, isto kao i nekoliko scena iz Leoneovog filma „Pazi eksploziv“ (a i momenat iz „Mediteranea“ kada Serđente kaže, „I rekao sam im, u redu, vi ste pobedili, ali mene nećete smatrati svojim saučesnikom. Tako sam im rekao“ vam je nekako bitan)? Znači da ste neka vrsta anarhiste, levi, desni, ili, kao Milijus, „zen anarhista“ i za vas najverovatnije nama spasa. Lepo je to, sa jedne strane, jer, ceo život ćete provesti zabavljajući svoj mozak realnim neučestvovanjem i nerealnom (nadam se, valjda) željom da dignete u vazduh sve što vas okružuje. Sa druge je prilično depresivno jer nikada nećete osetiti uzbuđenje nalik onom koje je imala urednica najstarijeg dnevnog lista na Balkanu kada je noćima i noćima čitala dokumente objavljene na WikiLeaksu, jer, dođavola, vi to već sve znate, čitali ste romane Le Karea i intervjue Roberta Mičama i znate da će „oni uvek pobediti“ i nije vam neophodno da znate konkretan irački grad u kome su američki marinci pucali u nenaoružane ljude malo zato što su se plašili za svoje živote a malo više zato što je u to u njihovoj prirodi. Mislim, da li vam je bitno da znate šta o Vuku Jeremiću misli neki imbecilni američki birokrata kada ono što vi mislite o dotičnom u najmanju ruku nije za nežne dečje uši?

Film „Peti stalež“ (možda bi bolji i jasniji prevod bio „Peta sila“) Bila Kondona (odlični „O bogovima i čudovištima“ i pošteni „Kinzi“ nakon čega je, izgleda, „naučio da prestane da brine i zavoli bombu“) kao da je prvenstveno namenjen upravo publici kojoj je pojava sajta WikiLeaks otvorila oči i promenila gledište na svet. Postavka po kojoj je genija najbolje upoznati kroz oči običnog čoveka koji se nalazi u njegovoj blizini može biti prihvatljiva i korisna („Amadeus ili „Beli lovac, crno srce“, mada ni Salijeri ni Peter Virtel nisu u potpunosti obični ljudi). Sa druge strane, to može biti i pokazatelj nepoštovanja gledaoca kojeg autori filma smatraju nesposobnim za praćenje i razumevanje života vanserijske osobe ako kao ispomoć nema štaku u vodi dosadnog, dobrog dečaka kojem poznanstvo sa genijem unosi pometnju u život. Danijel (Danijel Brul) je nemački haker i antiglobalista (sa svim pojavnim oblicima – naočare, ranac, umetnički skvotovi) koji se upoznaje sa Džulijanom Asanžom (Benedikt Kamberbač), već sredovečnim Australijacem (a, zapravo, čovekom bez domovine što je opet, valjda, nešto što predstavlja ekskluzivnost za projektovanog običnog gledaoca) bizarne porodične istorije i sna da svako ljudsko biće ima pravo da zna šta oni kojima plaća porez saopštavaju u svojim internim korespondencijama. No, Danijel ubrzo shvata da je i sam Asanž neka vrsta diktatora, ili barem da njegova ličnost poseduje i diktatorsku crtu što vodi ka dvoumljenju glavnog junaka da li je u stanju da izda svog novog mesiju. Reakcionarni aspekt „Petog staleža“ vidljiv je u liniji priče koja opisuje posledice Asanžovog digitalno-ludističkog delovanja. Službenica američke vlade (Lora Lini) nalazi se usred pregovora sa prijateljem iz studentskih dana koji je sada deo Gadafijevog unutrašnjeg kruga. Libijski doktor prikazan je kao pristojno, kulturno ljudsko biće koje se nalazi pred smrtonosnom pretnjom zahvaljujući Asanževom, možda plemenitom, ali ipak lakomislenom menjanju sveta. Kao da autori i producenti filma žele da kažu, „lepo je sve to, ali ipak, valja biti oprezan“, bez ijedne rečenice koja bi nagovestila da možda i podrivanje prekookeanskih režima, koliko god oni bili bezumni i krvoločni, u suštini ne predstavlja ponašanje za primer, te da bi svako ko se time bavi morao biti potpuno spreman da iz ko zna kog razloga i probijanja bezbednosnog sistema ljudi u crnom mogu da mu u pola noći pokupe porodicu i nataknu ih na zarđale kuke. Zapravo, „Peti stalež“ se i sastoji od nekoliko podzapleta – bez osnovnog – koji su svi sasvim diskutabilni (Danijelov odnos sa devojkom je mučan za gledanje – idealizam protiv potencijalnog običnog, porodičnog života, obavezna ljubavna scena, stereotipno ponašanje u vezi…).

Osnovno pitanje je, zapravo, čemu služi „Peti stalež“ osim zarađivanju novca na još uvek aktuelnoj temi? Trilerska linija filma je politički korektna i nezanimljiva, likovi, nakon jasne postavke, nedovoljno razrađeni. Neizbežno je poređenje sa Finčerovom „Društvenom mrežom“. Ne slučajno, napisano je „Finčerova 'Društvena mreža'“ jer, veliki reditelj pronaći će način da od zanatlijskog posla film pretvori u nepogrešivo svoj rad. „Društvena mreža“, film o stvaranju Fejsbuka i pravnim problemima koji su ga pratili pre svega je esej o samoći sačinjen od neobičnog dijaloškog ritma, vizuelne čistoće koja je, opet, komentar sveta u kome nemate želju da živite, možda najbolje muzičke podloge u visokobudžetnom filmu u poslednjih nekoliko godina… „Peti stalež“ nije više od nemaštovitog nabrajanja razloga „za“ i „protiv“ neke pojave sa Benediktom Kamberbačom, kojeg bi verovatno bilo zanimljivo gledati sat vremena kako sedi u sobi i odbija tenisku loptu o zid. No, ono što Kamberbač radi je savršena imitacija, jer lika nema.