Čednost i snalažljivost

Redžinald de Korsi, „Ledi Susan“ (Džejn Ostin, 1794.)

U jednoj sceni filma „Barselona“ Vita Stilmana iz 1994. naši američki junaci, tridesetogodišnji rođaci, vojnici sistema – jedan je mornarički oficir, drugi predstavnik nekakve velike kompanije – u noćnom su klubu u Barseloni, kako natpis na početku filma saopštava, tokom poslednje decenije hladnog rata. Oficir Španjolkama ili Katalonkama sa kojima sedi pokaže ka svom rođaku na plesnom podijumu i kaže „On deluje kao tipičan Amerikanac, veliko dete bez prefinjenosti.., ali mnogo je kompleksniji. Da li ste čuli za Markiza de Sada? Ted je njegov veliki obožavalac i poštovalac Dr. Džonsona. Kompleksan je i na neki način, opasan čovek. Ima problem iluzije ljubavi i opčinjava žene. Nadimak mu je ‘punta de diamante’ – vrh dijamanta. Vidite taj neobičan izraz na njegovom licu? Ispod normalne odeće koju nosi su uzani kožni kaiševi, čvrsto zategnuti, tako da, kada pleše…“.

Slično sarajevskoj publici koja je replike glavne junakinje novog Stilmanovog filma pratila odobravajućim smehom („koja carica“, čulo se u jednom trenutku, možda baš kada Ledi Suzan prokomentariše muža svoje prijateljice rečima: „Suviše je star da bi se njime moglo upravljati, suviše mlad da bi umro“ ili „Neka ishod njegov sledećeg napada gihta bude povoljniji“) devojke iz noćnog kluba bivaju zaintrigirane toliko da je tokom sledećeg izlaska nesuđeni S&M zaljubljenik morao da otkopčava košulju da bi dokazao da nema oko sebe tajne kožne kaiševe za uzbuđivanje bolom, na diskretno razočarenje svoje devojke. Postoje li takvi ljudi, naoko dosadni, spremni da ispale takvu bujicu reči i referenci, samo da bi frivolno napakostili (ili učinili uslugu) svom rođaku koji bezbrižno pleše uz disko muziku? Pretpostavljam da ne.

Vratimo se zato na početak i „Metropoliten“, niskobudžetni film iz 1990. sa mladim glumcima amaterima i naturščicima koji se odvija, opet, kao u slučaju „Barselone“ labavo vremenski smešteno u „NJu Jork, ne tako davno“. Naš junak je siromašni polaznik skupe srednje škole koji tokom božićnih praznika počinje da se viđa sa muško-ženskom grupom svojih vršnjaka sa kojima deli obrazovanje, izgled (koliko on, je li, može da priušti – tokom cele zime nosi kišni mantil i tvrdi da ima toplu postavu) i način govora, no, u finansijskom pogledu preskače klasu. Klasni sistem opseda Stilmana u američkom društvu ili šire. „Metropoliten“ se često poziva na romane DŽejn Ostin koji opisuju zatvorene grupe ljudi koji se nadmudruju, muvaju, svađaju, uvek sa srećnim krajem. No, ti ljudi vladaju svetom i da li i ceo svet napreduje ka srećnom kraj nakon što je Elizabet Benet završila u braku sa Darsijem?

U „Barseloni“ naši junaci, noseći odela i uniforme, devedeset minuta filma se nalaze u, na civilizovan način, agresivnoj raspravi sa svim drugim likovima koji u njima vide predstavnike bezdušne, imperijalističke sile. Za koga autor filma želi da mi, gledaoci, navijamo, zavisi od situacije do situacije, jer niko nije u pravu sve vreme. Ritam dijaloga važan je, jer glumci svoje replike izgovaraju u isto vreme jednolično i uznemireno, dakle, imamo kontrast robotizovanog nastupa i stalnog „ne mogu da verujem da…“ osećaja sveta koji likovi ispoljavaju. Stilman nas uvek, kroz zatvorene grupe koje prikazuje, kroz ravan izgovor koji traži od glumaca na taj način dobijajući donekle nadrealnu atmosferu filma koji se ne dešava u stvarnom svetu poziva da stvari sagledamo šire. Da li su „Poslednji dani diska“ film o grupi japija koji se zabavljaju i profesionalno uzdižu u isto vreme vikendom izlazeći u „Studio 54“ ili je priča o ljudima koji će uskoro vladati svetom a da pre toga nisu naučili kako da pravilno prosuđuju, gde je moral, kako da žive, ukratko?

Sasvim je prirodno da se Stilman na kraju vrati svom izvoru, DŽejn Ostin i izabere da snimi film po njenoj zaboravljenoj epistolarnoj noveli objavljenoj tek 1871. godine. Glavna junakinja novele i filma Lejdi Suzan uragan je egomanijaštva. Sad, za razliku od Šarlot iz „Poslednjih dana diska“ (takođe Kejt Bekinsejl), Ledi Suzan živi u Velikoj Britaniji krajem 18. veka, kada je žena, ukoliko nije želela da svoj život otalja kao supruga, majka, opatica, morala da bude pomalo gad. Da li se nešto promenilo, kada su i žene i muškarci u pitanju? Ne morate li i 2016, bez obzira šta imate među nogama, biti pomalo, ili pomalo više gad, ako želite od života nešto više, sa tom razlikom što sada – i pri tome i dalje razmišljam samo o zemljama razvijenog liberalnog kapitalizma – barem nećete umreti od gladi, dok ste 1794. nakon par pogrešnih skretanja postajali rob ili prostitutka. Mislim da je publika prepoznala tu svevremenost zakonitosti ljudskih odnosa u kojima se sve vrti oko novca, tj. moći, i da je zato tako pozitivno reagovala na Ledi Suzan, želeći da u svojim životima bude malo više kao ona, u isto vreme plašeći se da će se nekom takvom naći na putu. U filmu „Metropoliten“ glavni junak, nakon puno učenih razgovora o Ostin i Tolstoju izjavi da, zapravo, on ne čita romane, već samo njihove analize i književne kritike i da na taj način saznaje i o romanu i o nečijem stavu o istom, dok kada čita roman ne može da pređe preko činjenice da je neko sve to što čita izmislio. Ipak, mlad je i vremenom će shvatiti da je izmišljeno često istinitije od stvarnog i da će tokom života sresti puno muških i ženskih Ledi Suzan koje je mnogo teže voleti od one koju je proizvela firma „Stilman, Bekinsejl i Ostin“. I, ako je pametan, naučiće nešto od njih.