Čekajući gol bez kopačke

Pre mesec ili dva ne bih mogao da zamislim predizborni tekst u kojem ne pozivam čitaoce da izbegnu rizik bacanja glasa putem zaokruživanja bilo čega osim dve najjače opozicione liste.

Međutim, kako je postalo jasno da zbirno te dve liste neće imati pedeset procenata plus jedan glas, počela je potraga za tegićem koji će spustiti tas na vagi.

Matematika govori da se ništa neće postići tako što će treća lista preći cenzus uzimanjem glasova dve veće, što nas vodi do zaključka da je njena misija prizivanje racionalnih glasača lista koje nemaju nikakvu šansu da pređu cenzus, apstinenata i onih glasača Vladajuće kriminalne grupe koji to nisu iz razloga slaboumnosti, koristoljublja ili katastrofalnog siromaštva (a ima ih na stotine hiljada, i to među ucenjenima zaposlenjem na određeno vreme).

Da li će ovaj taktički faul doneti pobedu?

Kako god, gledaćemo šut u poslednjoj sekundi.

A od jednog bivšeg Ciganina (i budućeg, od trenutka kada se otera šljam iz uprave i sa tribina), dolazi krik: Grobari, spasavajte!

I pre svega ovoga, za glavnog lika teksta bio je planiran jedan lični sportski heroj.

Prvi domaći fudbaler čije sam ime znao bio je Miloš Šestić, dok se na stranog čekalo par godina, do Svetskog prvenstva u Meksiku 1986. godine.

Maradona, Lineker, Platini, Sokrates, dvojica Enca (Šifo i Frančeskoli), Rumenige, desni bek Brazila Žozimar sa ona dva sumanuta gola?

Pre svih njih, pažnju mi je privukao Danac koji nije izgledao kao fudbaler na kakve smo navikli – dakle, zdepast, glavat, krivonog.

Ne, ovaj tip, imena Preben Elkjer, bio je visok, štrkljav, građen poput normalne osobe kakvu možete videti na ulici.

A onda, kada bi sa loptom u nogama krenuo od centra ka golu, pomislili biste da je neko u režiji ubrzao prenos.

No, pre priče o Elkjeru, kratka istorija danske reprezentacije tokom osamdesetih, jednog od retkih sportskih kolektiva sposobnih da izdrže i svrsi primene nekontrolisane leteće objekte njegovog tipa (uz pomena vrednu pomoć megalomanskog teksta Roba Smita i Larsa Eriksena, objavljenog u „Gardijanu“ 2009. godine).

Danska je bila zemlja u kojoj se fudbal igrao rado i obilato ali na hobističkom nivou.

Stoga, tokom druge polovine sedamdesetih, na desetine najboljih uživalaca fudbala odlazi putem svih mogućih evropskih liga, od Turske do Engleske.

Kada bi se okupili nekoliko puta godišnje zbog reprezentativnih utakmica, mnogo više od osvajanja bodova su ih zanimali porodični ručkovi i noćne bahanalije.

Na mesto selektora 1979. godine dolazi enigmatični državljanin Zapadne Nemačke Sep Pjontek, koji – da li zato što se preziva Pjontek i rođen je u Vroclavu, da li zato što je neizlečivi individualac – u svojoj zemlji nikada nije dobio priliku da se u potpunosti trenerski dokaže.

Otišao je, zato, u Haiti, o čemu ima zabavnu izjavu: „Bio sam selektor Haitija u vreme Bejbi Doka. Upoznao sam Idija Amina u Saudijskoj Arabiji. Rekao je: ‘Dobra disciplina, dobar trener’. Upoznao sam Čaušeskuovog sina koji je upravljao Steauom. Sadamovog sina Udaja. Da, dosta njih sam upoznao“.

Naoružan životnim iskustvom, Pjontek je shvatio da ukoliko želi nešto da postigne sa grupom lakomislenih Danaca, to će morati da bude uz mešavinu strogosti i slobode.

Dakle, trenira se spartanski, ali karantin ne postoji i svako sme da ostane u izlasku do zore, ukoliko koji sat kasnije može da izdrži narečeni trening.

A onda je došla i taktika, primerena izvršiocima na terenu.

Naime, Pjontek je na Danskoj primenio holandski totalni fudbal, tj. način igre u kojem svi igraju sve, utrčavajući u prazan prostor i u isto vreme pokrivajući na taj način nastale rupe.

A kada utrče, onda driblaju, i to protivnika koji ih nije očekivao na tom mestu.

U kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1984, transformisana Danska će izbaciti Englesku, pobedivši je na Vembliju.

Kad smo već kod ostrvskih reprezentacija, koju godinu kasnije, na utakmici protiv Republike Irske desni bek Sivebek, posle duplog pasa kod svog gola, počeo je da trči uz aut liniju, zatim krenuo dijagonalno ka drugoj strani terena (a irski centralni bekovi valjda mislili, „manijak će da uspori i preda loptu nekom“), ušao u šesnaesterac i iskosa, levom nogom lobovao golmana (što mu je bio i jedini gol u osamdeset i sedam utakmica u reprezentaciji).

Nije iznenađujuće da je tim sastavljen od takvih entuzijasta na Evropskom prvenstvu rasturio „ljudi, pa je li to moguće?!“ Jugoslaviju sa 5:0, u utakmici sa toliko šansi da je, po jednom izveštaju, na kraju moglo biti 12:7.

Usput, većina Danaca je igrala u stranim klubovima, dok je u preostalih sedam reprezentacija bilo pet takvih slučajeva.

U poslednjoj utakmici u grupi su pobedili Belgiju, pa u polufinalu ispali od Španije na penale (Elkjer pucao preko gola).

Dolazimo do Meksika ’86, gde Danci dobijaju Škotsku sa 1:0, pa Urugvaj sa 6:1.

Sa obezbeđenim prolazom dalje, u trećoj utakmici ih čeka Zapadna Nemačka.

Odmoriti najbolje igrače, uz to možda porazom izabrati lakši kasniji put, uzevši u obzir neočekivana dešavanja u ostalim grupama?

Pjontek to nije mogao da uradi, i navalio je na „svoje“ punom snagom. Igrač sredine terena Jan Melbi reći će: „Imali smo timski sastanak i odlučili da idemo da ih dobijemo. Cela istina je da smo mislili da možemo sve da ih dobijamo“.

Dobili ih jesu – a Nemce jeste uvek slasno dobiti – ispraznivši baterije i ostavši bez Franka Arnesena, ključnog za ustrojstvo tima, zbog crvenog kartona (šutnuo Mateusa u poslednjem minutu iz čistog zadovoljstva osvete za prethodni prljavi udarac), da bi u osmini finala izgubili od tek relevantne, i za Dance iz nekog razloga „kriptonitne“, Španije sa 5:1, u utakmici punoj bizarnih detalja, nalik gorepomenutoj sa Jugoslavijom.

Tim koji, u rezultatskom smislu, u vreme kad je bio strah i trepet svetskog fudbala, nije napravio ništa bitno, u narednih par godina je oljušten od singularnih primeraka ljudskog roda, da bi sa drugim trenerom (Pjontek će početkom ovog milenijuma biti i selektor Grenlanda), i sa igrom u kojoj nije bilo preteranih uzbuđenja, postao prvak Evrope 1992. godine.

Seća li se, ipak, neko bilo kog Danca iz 1992. godine onako kako se ja sećam Prebena Elkjera (a 1992. godine sam već gledao fudbal uz pomoć umereno razvijenog mozga)?

Elkjer, za loptu i život talentovani momak iz Kopenhagena, krajem sedamdesetih je otišao u Keln, gde nije dobro reagovao na zabrane i ograničenja.

Trenerovu kritiku „viđen si sinoć u noćnom klubu u društvu devojke i sa flašom viskija na stolu“, pratio bi odgovorom „votka je bila na stolu, i bile su dve devojke“ – birajmo da poverujemo u legende ovog tipa.

Odstranjen je, i otišao u Belgiju, gde postaje poznat pod nadimkom „Ludak iz Lokerena“.

Ali, ostavili su ga na miru, nezainteresovani za vansportske aktivnosti (ili za to što puši paklu dnevno, a uredno pripali i u svlačionici, između poluvremena), i, kako to obično biva, donekle se smirio, oženio Belgijankom i postao udarna igla ekipe i ljubimac navijača.

Za to vreme, na Apeninskom poluostrvu u toku je bilo tradicionalno – „jednom u dvadesetak godina“ – čišćenje fudbalskog prvenstva od nameštanja i ostalih nepočinstava.

U tu svrhu, doneta je odluka da se u sezoni 1984/85. sudije ne određuju odlukom sudijske komisije već izvlačenjem iz bubnja.

Verovatno osetivši da bi ta promena mogla imati konkretne posledice, uprava Verone grupi solidnih prvoligaških igrača – za koje su, često, najveći timovi prethodno zaključivali da im njihove usluge više nisu neophodne – priključuje nemačkog centralnog beka ili, što će u Veroni biti slučaj, zadnjeg veznog Hansa-Petera Brigela i „Ludaka iz Lokerena“ Prebena Elkjera.

Verona prvenstvo počinje dobro, da bi u oktobru na njihov stadion stigao Juventus, sa Platinijem, Zbignjevom Bonjekom i selekcijom italijanskih reprezentativaca.

U drugom poluvremenu, prerano oćelavljeni Pjetro Fana (bivši igrač Juventusa) centrira iz punog trka, lopta na drugoj stativi pada na glavu, kako italijanski komentator kaže, „pikolo“ Galderizija (zaista Maradonine visine, i isto ex Juventus), i Verona vodi.

Počinje tuča, Veronini navodni „škartovi“ iz zadnje linije, uz Brigelovo vođenje, nadmašuju sebe, golman čini čuda, i posle jedne odbrane ispucava ka Elkjeru, oko sredine terena.

Umesto da primi loptu i vreba trenutak za valjanje po terenu, Elkjer je pušta da ga preleti, i nakon te finte više ga niko osim možda Karla Luisa nije mogao stići.

Možda.

Desni bek Juventusa se baca u nameri da napravi faul i ostaje na travi, Elkjer uleće u šesnaesterac, centralni bek ga gazi i izuva, Elkjer protrčava pored njega i daje gol bez kopačke – od tada u Italiji poznat kao „il gol senza scarpa“.

Svima je jasno da nemoguće upravo postaje moguće.

Elkjer i „pikolo“ Galderizi narednih meseci nastavljaju da daju golove, Brigel nastavlja da sabira svoje i rastavlja tuđe, prvenstvo se bliži kraju sa Veronom sve bliže tituli, uz do tada neviđene situacije poput onih kada ekipe koje se bore za prvo mesto u završnim kolima igraju kod kuće nerešeno protiv timova iz sredine tabele koji se više ne bore ni za šta.

Kolo pre kraja je gotovo, Verona je prvak, Torino drugi, između „velikih“ – Intera, Juventusa, Rome, Milana – ugurala se i Sampdorija.

U poslednjem kolu, Verona kod kuće igra protiv Avelina, uz rekordnu posetu.

Može se slobodno i izgubiti, pa ipak, Verona u poslednjem minutu vodi.

Prvenstvo, utakmica, sve je razrešeno, ali oni napadaju još jednom.

Sa gomilom koja iza gola čeka da sudija svira pa da izvrše invaziju na teren, Di Đenaro stiže do lopte pre golmana Avelina i šutira je u vis, trenutak pre za obojicu bolnog sudara.

Elkjer, sa katranom u plućima, se zaleće, posle godinu dana preganjanja sa najboljim svetskim odbranama, posle dva sata na majskom suncu. Udara loptu glavom, a sa svojih metar osamdeset i nešto skoro nikada nije davao golove glavom.

Sve završava u mreži – lopta, on, protivnički igrač.

Jer, što ono kaže Voren Outs u „Divljoj hordi“, „što da ne?“.

Jer, možda je emocija u toj Veroni zaista veća nego igde drugde? Jer, možda taj stadion, isti onaj na kojem će Osimova Jugoslavija odigrati na Svetskom prvenstvu 1990. protiv Španije svoj valcer smrti, ima neko magijsko svojstvo?

A možda je jedino tako i smelo da se završi, celim telom iz punog trka, protiv svega i za sve.

Već sledeće godine, nadležni organi vraćaju provereni dirigovani izbor sudija, i ponovo će vam biti neophodan Maradona da biste se umešali u igru moćnih, a ne tek Ludak iz Lokerena.

Izvlačenje italijanskih fudbalskih sudija iz bubnja bila je mala promena pravila, mada nemerljivo veća od bilo čega što je učinjeno „pod pritiskom evroparlamentaraca“ pred izbore 3. aprila.

Pa i sa tim, bilo je neophodno ludilo, „il gol senza scarpa“, da bi se pravednost slučajnosti prevela u trijumf nad materijalnom moći. I „dva viteza iz Verone“, jedan hladan kao Rajna, drugi ciglu po dansku ciglu složen od strasti za životom.

Zajebite sada Prebena Elkjera, zajebite fudbal, i u nedelju budite Mara Halabrin i Sanja Mihajlović, budite Ranka Kašiković Davčik iz Subotice. Udrite.