Čekajući keltski ustanak

Iznenađujuće, lokalni tim je na svom čelu imao reditelja iz Finske Akua Louhimiesa kojeg je preporučio niz primećenih festivalskih filmova (naslovi: „Ledena zemlja“, „Gola luka“, „Smrznuti grad“…) na temu urbanog beznađa u hladnoj i ravnoj zemlji otuđenih ljudi i svega ostalog što pametni Finci o sebi misle (hej, neka dođu malo ovamo ako im je tamo toliko loše).

Narativ Uskršnjeg ustanka je tokom decenija menjan, oblikovan i upotrebljavan po potrebi i čini se da je uredništvo irskog javnog servisa zaključilo da je došlo vreme za duboku analizu umesto dizanja televizijskih spomenika.

U tu svrhu, doneta je odluka da se fabula sa istorijskih ličnosti koje se pojavljuju na kratko – i za ne-irskog ili prethodno nepripremljenog gledaoca verovatno nedovoljno jasno – pomeri ka malim ljudima iz širokog društvenog spektra.

Stoga, ne bi loše bilo pre gledanja malo proučiti/obnoviti materiju a ako ne biste baš da budete „vikidiot“ preporučujem trosatnu dokumentarnu seriju „1916: Irski ustanak“, takođe proizvod irske državne televizije iz 2016, na čijem početku narator Liam Nison čita:

„Uskršnji ponedeljak, april 1916. Mala grupa pobunjenika koju čine pesnici, učitelji, glumci i radnici okuplja se u Dablinu u nameri da oslobode Irsku od sedamstogodišnje britanske vladavine. Protiv moći britanske imperije slabo naoružani ustanici nemaju velike šanse. Ipak, odlučeno je da se nastavi čak i ako će to doneti neuspeh ili smrt. Ispred dablinske glavne pošte vođa ustanika Padrig Pirs stoji pred malobrojnim prolaznicima i čita proglas kojim se obznanjuje rođenje nezavisne Irske republike…“

Budući ustanici dobrim delom su došli iz miljea krajem 19. veka osnovanih nacionalnih pozorišta i kulturno-umetničkih društava (recimo, Keltske lige V. B. Jejtsa) uz podršku Irske socijalističke partije DŽejmsa Konolija (čija smrt u ustanku će bitno odrediti razvoj događaja u narednim godinama) i Veća irskih žena.

No, intelektualci i intelektualke bi verovatno još godinama diskutovali zatvoreni u bezbedne prostore tih preteča društvenih mreža da u britanskom parlamentu nije došlo do krize koja je rešena tako što je vladajuća Liberalna partija ponudila Irskoj parlamentarnoj partiji uredbu o umerenoj autonomiji („home rule“) u zamenu za obezbeđivanje skupštinske većine.

Dve godine kasnije počinje Prvi svetski rat i irske lokalne vlasti svojim britanskim koalicionim partnerima nude stotine hiljada primeraka topovskog mesa za flandrijske klanice.

Uporedo, od proglašenja autonomije, severni, protestantski Irci se naoružavaju, zabrinuti pred mogućnošću da će od strane britanskih vlasti biti u bliskoj budućnosti ostavljeni na milost i nemilost mrskim keltsko/katoličkim sunarodnicima koji, zatim, preventivno osnivaju svoje paravojne jedinice.

Miriše na obračun, mada još uvek nije jasno koga s kim: zemlja je puna naoružanih ljudi sklonih teatralnosti a kolonizator je zauzet navodno većim problemima.

Početkom 1916, predstavnik ustanika u Nemačkoj obezbeđuje brod sa dodatnih dvadeset hiljada pušaka.

Međutim, pošto je cela akcija verovatno bila obaveštajno probušena, nekoliko dana pred planirani početak ustanka brod je nedaleko od irske obale otkriven, izaslanik uhapšen (kasnije će biti obešen zbog veleizdaje – saradnje sa ratnim neprijateljem) a kapetan potapa brod sa celokupnim tovarom i beži.

Među ustanicima se javljaju glasovi razuma koji se zalažu za otkazivanje pobune dok se ne organizuje nova nabavka oružja.

Putuju po manjim gradovima i ubeđuju lokalne jedinice, daju u novinama oglase „uskršnja parada se otkazuje“.

No, tvrdo jezgro se ne da obeshrabriti i pada direktiva da će akcija biti ograničena na Dablin, sa onoliko učesnika koliko se pojavi.

Zapravo, biraju da izvrše masovno samoubistvo za viši cilj. U sveopštoj konfuziji, može se pretpostaviti da je potpune realnosti situacije bila svesna samo nekolicina unutar uskog vodećeg kruga.

Kako slogan sa plakata – „Obični ljudi – Izuzetna vremena“ – i govori, serija posvećuje pažnju onima čija imena istorija neće pamtiti, te mogu slobodno biti i izmišljeni za dramske potrebe.

Radi se o ženama i muškarcima koji donose tvrde, razložne odluke što ih usmeravaju na puteve idealizma ili kompromisa sa čašću.

Naš glavni junak (fiktivan, i jedini koji će biti prenet u nastavak serije snimljen prošle godine za Netfliks) komandantkinji jedinice opkoljene u glavnoj pošti, kada mu ona nepokolebljivo kaže da će „njihova smrt biti simbolična“ odgovori, „Simbolična za šta? Za glupost?“.

Govorimo o ustanku koji većini stanovnika Dablina uopšte nije bio jasan (nisu li nedavno dobili tu vekovima čekanu autonomiju, kakva god da je?), umesto šire pobune izazivajući samo pljačkanje prodavnica i bes žena koje tog jutra nisu mogle da podignu redovnu novčanu nadoknadu za odsustvo u britansku vojsku mobilisanih muževa.

Kada je vojska (sačinjena velikim delom od Iraca, na dopustu ili pred prvim odlaskom u pomenute flandrijske klanice) dovukla topove i počela da ruši centar grada, ponovo je bes mase bio usmeren ne prema vojsci već prema ustanicima.

I onda, kada je ustanak nakon tri dana ugušen, britanska vlast čini grešku koja okreće stav većine.

Naime, suđenja su bila izvedena bez advokata odbrane, ubrzano i surovo, i jedan od mučnijih segmenata serije je fizičko propadanje tužioca, Irca, do tada poslušnog sistemskog zavrtnja, koji danima pokušava da usmeri pobunjenike ka tipu izjave kakva bi ih mogla spasiti smrtne kazne.

Ali, oni u tom trenutku završavaju poslednji čin tragedije u kojoj su rešili da igraju. Jedan istoričar u dokumentarnom filmu primećuje: „Javnost kao da je danima gledala u zatvorska vrata ispod kojih ka njoj curi sve više i više krvi“.

Do tada nezainteresovana katolička crkva prepoznaje upražnjen prostor za delovanje i priči dodaje svoju ikonografiju.

Ustanici, suštinski svetovni idealisti, poklonici hramova nacije i umetnosti, dobijaju oreole hrišćanskih mučenika.

Ne čudi da sve to, diskretno ali odlučno prošarano kroz igranu seriju, nije prijalo ponosnim irskim nacionalistima iz 2016.

„Kakva je sad ovo kompleksnost umesto starog dobrog crno-belog sveta koji se može razumeti u prvim razredima osnovne škole?“, kao da ih čujem kako gunđaju. „J…o ih taj Finac i tajga u kojoj ga nađoše“…

Posle par sati gledanja irske patnje stare više od veka učinilo mi se da bi ona zapravo mogla biti vrlo didaktička za srpsku sadašnjost.

Možda se taj momenat otkrovenja dogodio u sceni u kojoj Elizabet Batler (na početku serije umesto na venčanje sa izabranikom iz njene, srednje klase, odlazi da diže revoluciju sa simpatijom socijalistom) mahnito lupa šerpom po rešetkama ćelije dok joj saborce streljaju u dvorištu zatvora.

Ne odvijaju li se predstojeći izbori u okolnostima nalik onim koje su prethodile Uskršnjem ustanku?

Na jednoj strani je amorfna vlast, ogrezla u kanibalizmu, ubeđena da protiv sebe ima bezopasne, neozbiljne pojedince i grupacije (navodno je britanski premijer Eskvit, probuđen vestima o ustanku, rekao „vrlo zanimljivo“ i nastavio da spava).

Zatim, i Irska parlamentarna partija i Keltska liga obigravale su oko iste, osnovne ideje, dok se metod ostvarenja razlikovao – autonomija, dugogodišnji sistemski rad i čekanje ili romantično uništenje svega u jednom odlučnom udarcu. Dakle, bojkot ili stidljivo učešće na lokalnim izborima?

Uskršnji ustanak nam govori da je jedinstvo – kada isto pokušavaju da dosegnu slobodoumne osobe – gotovo nemoguće postići, ali da nakon neočekivanog čina sve postaje moguće, mada ne odmah i ne onako kako je vršilac čina zamislio.

Irska nezavisnost izvedena je tako što su učesnici ustanka, uglavnom iz nižeg ešalona (osim čudom preživelog Imona de Valere koji sliči Hičkokovom Brunu Entoniju – „very clever fellow“ je to), nakon puštanja iz britanskih zatvora osnovali stranku, ubedljivo pobedili na lokalnim izborima koje im je omogućila omražena i nedovoljna autonomija i zatim sa legitimitetom mase glasača rekli, „ovo je u stvari skupština Irske republike“.

Bojkot, izbori?

Padrig Pirs, učitelj, je sličnu kakofoniju mišljenja suzio i približio nekakvoj svrsi pročitavši u Dablinu zanesenjački proglas 24. aprila 1916, znajući da će biti mrtvih, neizostavno počevši od njega samog. Nešto je moralo da se uradi. Nešto veliko.