Foto: Privatna arhiva Prošle nedelje gledao sam treći i završni deo „Čuvara galaksije“, u nadi da će biti dovoljno inspirativan za ispisivanje četiri hiljade slovnih znakova. Suštinski i jeste, s otklonom da ga ne mogu postaviti u kontekst celokupnog superherojskog žanra koji svesno izbegavam. No, detetu se svideo trejler, probali smo i uspešno savladali prvi, zatim i drugi deo, te se sve moralo okončati sa dva i po sata iza plastičnih 3D naočara.
Za moj račun, drugi deo ostaje najbolji, verovatno jer su se scenaristi najviše pozabavili humorističkim potencijalom Draksa, bića kojem je sasvim stran koncept ironije.
Zapravo, razlog zašto ne mogu da posvetim ceo tekst „Čuvarima galaksije“ je to što je, mesec dana od 3. i 4. maja, još rano za eskapizam, i zato što sam se setio da sam na prošlogodišnjem FAF-u zbog više EDB sile propustio film mnogo uputnije tematike.
U centru Beograda je krajem novembra u više navrata nestajala struja, te se, recimo, na početak filma „Žena Čajkovskog“ Kirila Serebrenikova čekalo pola sata.
Bilo je to i korisno, budući da sam dobio priliku da promatram ruske emigrante koji su skoro većinski činili publiku.
Serebrenikov je, naime, disident koji, takođe, više ne živi u Rusiji, dok je njegov za duže vreme poslednji ruski film – po mom tumačenju – metafora kognitivne zablude naroda glede prirode vlasti koju podržava.
Film „Sećanje na Pariz“ („Revoir Paris“ – o lošem prevodu naslova kasnije; r. Alis Vinokur) koji sam nadoknadio ovih dana počinje tako što glavna junakinja Mia (Virženi Efira) razmenjuje poneku jutarnju reč sa nevenčanim mužem, hirurgom Vensanom.
U kuhinji slučajno lomi čašu, srča se rasipa, te se i Mijina fino podešena satnica jedva održava, stigavši u poslednjem momentu na honorarni poslić u radio stanici gde simultano prevodi intervju sa sada fiktivnim ruskim disidentom, pozorišnim rediteljem koji gostuje u pariskoj operi.
Mia je, dakle, prevoditeljka, svojevoljno bez dece i obaveza da se stara o bilo kome osim o sebi.
Mnogo kasnije tokom filma reći će da je po genima polu-Ruskinja, što nam govori da je i izbor životnog poziva bio posledica konformizma.
A onda, iste večeri, Mia parkira motor kako bi se, u prvom restoranu koji je primetila, sklonila od provale oblaka.
Nasumičnost joj, dakle, donosi ulogu jedne od žrtava u detaljno planiranom terorističkom napadu (desiće se, u istom trenutku, na još dve gradske lokacije), koji će, za razliku od nekoliko desetina manje srećnih ili snalažljivih, preživeti puzanjem u pravcu kuhinje.
Tri meseca kasnije, Mia, koja se ne seća ničega što se dešavalo od početka puzajućeg bekstva do okončanja masovnog ubistva, planira plastičnu operaciju ozbiljne ali ipak površinske rane, čime će sasvim ukloniti ožiljak.
A sećanje je, videli smo, već obrisala.
Ipak, gradski autobus je, skrenuvši zbog uličnih radova, vozi upravo pored restorana koji se trudi da na svaki način zaboravi.
Neobjašnjiva sila je goni da uđe unutra, pa zatim da ode i na okupljanje preživelih i rođaka poginulih, koje se održava jednom nedeljno u restoranu, pre radnog vremena.
„Šta vi radite ovde?“, pita je jedna gospođa. „Vi ste se zatvorili u WC i niste hteli da otvorite vrata. Svoju bezbednost ste stavili pre svih“.
Autori filma su, zapravo, izveli dramaturški postupak direktnog pronalaženja razloga za Mijinu opsesivnu potragu za izgubljenim pamćenjem koja će je, više nego igde drugo, odvesti do odnosa sa Tomom (Benoa Mežimel).
A Toma jeste Mijin opozit, čovek koji se seća svakog, najtrivijalnijeg detalja, tvoreći svoju vrstu emocionalnog odmaka od stvarnosti.
„Revoir Paris“ nije „Sećanje na Pariz“ (pogrešan prevod posledica je „gluvih telefona“, u vidu engleskog prevoda „Paris Memories“), već na srpsko-hrvatskom jeziku rogobatno „ponovno viđenje Pariza“.
U toj razlici je trik, jer, rekonstruisanje incidenta koji je Mia preživela ne može voditi ni do čega drugog no dubokog preispitivanja – ličnog i kolektivnog.
Pa zatim i delanja.
Odnos sa uvaženim hirurgom najednom sliči samozadovoljnom tegu; prevođenje bez udubljivanja u sadržaj počinje delovati kao isprazna delatnost; mogućnost amoralnog ponašanja u stresnim okolnostima nagoveštava duboko nepoznavanje same sebe…
Još važnije, tu je odnos prema društvu, gde – između ostalog – potraga za preživelim svedocima iz kuhinje restorana otkriva ceo skriveni svet, u kojem vlasnik objekta jutro nakon masakra najuruje sve nelegalne, uglavnom u Africi rođene radnike.
Ukratko, ništa više nije, i ne može biti isto.
Mia je otvorila oči, i prvi put videla sebe među ljudima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
