Čiča Oskarova koliba

Da, to ropstvo je bilo krajnje nezgodna stvar, i Benedikt Kamberbah nepogrešivo igra dobrog robovlasnika (što ne postoji, ne zaista, zato je toliko strašan), Pol Dejno doseže gotovo nemoguće nivoe odvratnosti kao kilavko sa iluzijom više vrednosti (takvi su svevremeni – svako ko ostavi kola sa sva četiri upaljena žmigavca u prometnoj ulici nije mnogo odmakao od morona koji šiba crnce bičem zato što misli da je bolji od njih, i zato što mu se može) i Majkl Fasbender je… dobro, možda preterano satanoidan kao zli robovlasnik… Zapravo, tehničko-dramaturško-glumački gledano, sve je kako treba da bude, a ipak ono što nedostaje je i suštinski problem filma – upoznati smo odavno sa svim prikazanim užasima, a „12 godina ropstva“ nam ne nudi materijal za dublje razmišljanje o posledicama ropstva. Na primer, nije li zlokobno da je određeni broj ljudi imao sto godina proizvodnje sirovina bez plaćanja radne snage i na taj način sebi obezbedio tri gola prednosti pre nego što je liberalno-kapitalistička utakmica uopšte počela, i tu veštački stvorenu prednost održava i danas? Nije li neizlečiv problem što je dvanaest procenata stanovništva jedne zemlje imalo čukundedu čiji je status bio na nivou onog domaće životinje i čukunbabu koju je beli gospodar života i smrti uzimao kada god poželi? To su pitanja koja film ne može ili ne sme da postavi, pitanja koja nijedna popularna televizijska voditeljka ili predsednik države ne može da umiri. U tom smislu, „12 godina ropstva“ neka je vrsta eksploatacije užasa, nepotrebna za normalne, a didaktička za idiote. Ipak, eto, nekako izokola me je naterao da razmišljam o klici problema tako da možda spadam u drugu grupu iz prethodne rečenice.

* * *

Situacija je mnogo jednostavnija kada je u pitanju „Batler“ Lija Denijelsa jer imamo posala sa diletantom, producentom koji je u nekom trenutku rešio da izbaci posrednika između sebe i gledaoca, eliminišući filmskog reditelja kao pojavu i potrebu (san svakog producenta – šta taj reditelj, a posebno scenarista, uopšte znaju, osim da traže novac za malo rada koji je u stvari plaćena zabava? – u velikom broju slučajeva zapravo su u pravu). Forest Viteker je batler u Beloj kući i kroz njegov život i uski pogled na svet protrčavamo kroz istoriju SAD u XX veku. I tako, na početku filma imamo malo južnjačke gotike koja se kasnije pretopi u niz nemaštovitih scena sa američkim predsednicima u filmu lišenom bilo čega dramskog, vizuelno na nivou televizijske serije iz devedesetih, sa Robinom Vilijemsom kao Ajzenhauerom (ništa protiv Vilijemsa kao glumca, ali jednostavno ne odgovara kao tip – Ajzenhauera u „Najdužem danu“ igra scenograf kome je to prva i poslednja uloga u životu samo zato što bi mogli da prođu kao blizanci – i dobar je, scena radi, što je jedino važno), Kjuzakom kao Niksonom i Oprom Vinfri kao ženom glavnog junaka. Zapravo, Opra Vinfri je i najmanji problem filma, bez ikakvog cinizma, jer je zanimljivo otkriti da je u stanju da zaboravi sebe i uverljivo iznese lik, što je više nego što je sposobno da uradi devedeset devet procenata srpskih glumaca. Ipak, da ne bude zabune, „Batler“ je potpuno stilski i ideološki pogrešan, politički korektna gnusoba najgore vrste.

* * *

Bez nekakvog antiglobalističkog elitizma i negiranja Holivuda, već čisto vodeći se potragom za dramskim dešavanjem, pobednik u ovom malom izboru filmova postavljenih u okvir robovlasništva i segregacije bio bi nezavisni američki film „Vraćanje“ Krisa Eske. U stvari, „Vraćanje“ trijumfuje upravo zato što nije film na zadatu temu već priča o tri lika unutar radnje koja najbolje deluje u vremenu američkog građanskog rata. Banda južnjačkih lovaca na ucenjene glave šalje dvojicu crnaca, odraslog i dečaka, da na prevaru sa teritorije koju kontroliše Sever dovedu oslobođenog crnca traženog za ubistvo. Stariji će uskoro poginuti, što ostavlja dečaka da se bori sa osećanjem bliskosti sa čovekom koji mu postaje nešto najbliže ocu što je ikada imao i straha od bande koja će ga ubiti ako ne ispuni svoj zadatak. Priča je svevremena, mogla bi raditi i u formi doušnika koji grupi korumpiranih policajaca na prevaru smešta kriminalca koji je bolji od svih njih zajedno, no lepe motive crpi upravo smeštena u sredinu američkog XIX veka. Remek-delo svakako nije, ali jeste drama, nešto što nas uzbuđuje još od antičke tragedije, stavljajući gledaoca u poziciju hora, nemoćnog da utiče na užasne događaje koji se odvijaju pred njegovim očima i uplašenog za sudbinu junaka koji je svako od nas.