Čin patriotizma

Da, malim gradom na severu Rusije, u sprezi sa pravoslavnom crkvom i velikim kapitalom vlada moralno-fizička nakaza, iz kancelarije koju krasi uramljena fotografija Vladimira Putina. Da, isti nema nikakvih obzira, da se u sukobu sa malim čovekom, čovekom bez moći, koristi svim dostupnim sredstvima kako bi ostvario svoj cilj. Mali čovek će, neminovno, doživeti poraz na svim nivoima svog postojanja, prijatelj će ga izdati, žena će biti ubijena za šta će on biti optužen i nestati u zlu ruskog kazneno-popravnog sistema, njegova porodica i mesto na kojem se budila i padala u san lepši od stvarnosti biće sravnjeni sa zemljom. Ali, sav pakao na stranu, ta porodica bila je skup ljubavi, istinske ljubavi, ne idealizovana slika iz bajki već grupa ljudi koji jedni za druge imaju poštovanje i poverenje. Život im nije daleko od potpunog sranja ali kada se njih troje (otac, sin i očeva žena) pogledaju u oči lek za smirenje je popijen i ljudska tragedija – a svaki ljudski život je tragedija – se može nastaviti.

„Bez ljubavi“, pak, od samog početka i odabira i postavke likova ruši nadu u dostojanstvo. Boris radi nedefinisan kancelarijski posao (istina, radno mesto je ogromna prostorija u kojoj nema pregradnih zidova i mogućnosti za privatnost i tajne) u kompaniji čiji vlasnik, jedan od vladara ruskog sveta, insistira da njegovi zaposleni budu bračni ljudi sa potomstvom („domaćin čovek“, reče skoro političar kojeg sam u tekstu iz 2014. godine uporedio sa malim apsolutistom iz „Levijatana“). Ženja, njegova žena, dane provodi starajući se o svom izgledu i lajkujući postove na društvenim mrežama (mala greška autora filma budući da radnja, ne slučajno, počinje 2012. godine kada ta bolest nije još u potpunosti uzela maha niti su gedžeti, poput onog pištolja iz Kronenbergovog „Videodroma“, postali organski deo ljudi). NJihov brak, živ još uvek samo na papiru, bliži se kraju i oboje imaju nove veze, Boris sa petnaestak godina mlađom devojkom sa kojom čeka dete, Ženja sa četrdeset sedmogodišnjim bogatim muškarcem čija odrasla ćerka živi u Portugaliji (u filmu raspisanih likova koji učestvuju u traumatičnim događajima jedna od najboljih scena je njihov civilizovan Skajp razgovor – otac pita ćerku kada će da dođe u posetu na šta ga ona upita „zašto bih dolazila?“; zaista, zašto?). Dok još uvek dele stan koji pokušavaju da prodaju njihov odnos se svodi na razgovore o tome ko je nesposoban, ko je zao, zašto su se uopšte venčali i zašto imaju dete, dvanaestogodišnjeg Aljošu koji to sve mora da sluša. I, naravno, ne mora da se trudi da čuje, jer njegovi roditelji nemaju osnovnu pristojnost (a najbitniji motiv pristojnosti je želja da svojim ponašanjem ne povređujete ljude) da prikriju od njega svoj stav da je cela njegova egzistencija rezultat greške. Za razliku od njih, Aljoša je pristojan i sakrije se u ćošak pre nego što počne da jeca.

Prvi čin, prepun malih sukoba, završava se osnovnim koji će trajati do kraja filma, Aljošinim nestankom. No, i tokom drugog čina i potrage za Aljošom, đavo je u detaljima. Recimo, policijski inspektor Ženji i Borisu otvoreno kaže da državna služba nema dovoljno ljudstva da bi se ozbiljno bavila svakim nestankom deteta i uputi ih na nevladinu organizaciju, sasvim iskusnu i profesionalnu iako neprofitnu, koja istinski obavlja potrage. Policajac, usput, kaže da je njihov stan lep i da će se sin sigurno vratiti. „Ne možete da zamislite u kakve se sve užase vraćaju“, doda. Kasnije, kada se otkrije da je Aljoša posle škole, sa jedinim drugom kojeg je imao, provodio vreme u napuštenom hotelu koji kao da je izašao iz „Stalkera“ setimo se tih reči nade. To mesto raspadanja, vlage i rđe dečaku je bilo draže od doma i društva roditelja i ne, on nema razlog da se vrati.

Kada u filmu „Bez ljubavi“ neko od likova sluša vesti na radiju ili televiziji one su deo državne propagande. Aljošine boje, tj. boje dva odevna predmeta koji imaju značajan udeo u radnji su plava i crvena. Ženja, u jednoj od poslednjih scena filma, na terasi stana svog novog, bogatijeg izabranika trči na pokretnoj traci obučena u trenerku sa velikom rečju „Rusija“ preko grudi. Metafora, ta Rusija koja se umara i muči dok stoji u mestu, mogla je biti izražena i trenerkom bez nacionalnih obeležja. Ipak, Zvjagincev je odlučio da napusti suptilnost i pređe granicu i imao je puno pravo. Užas u kojem živimo, i sada kažem „mi“ jer njegov film bavi se Srbijom isto koliko i Rusijom, obavezuje nas da napustimo finoću, da ne budemo više pristojni i povređujemo one koji to zaslužuju. Taj svet u kojem vladajuća interesna grupa u svom članstvu ima osam stotina hiljada ljudi, pola glavnog grada, svet je ubijanja ljubavi. A ljubav nije interes, ljubav je nešto za šta se iz principa živi i umire i ne verujem da mi se slučajno upravo u glavi pojavio onaj tip iz serije „Više od igre“ koji uporno ponavlja „pravda će pobediti“. Aljoša, pristojan čovek kojeg, osim ćutanja i jecanja, nismo imali prilike da upoznamo, odabrao je da napusti nepristojni svet na koji je samim svojim rođenjem osuđen. Ko zna, da je izdržao, da nije odustao, možda bi uspeo da ga promeni ili bi, pre, završio kao oni, poput njega, pristojni ljudi iz „Levijatana“. Ipak, pravda će pobediti. A „pravda“ na ruskom znači „istina“.