Čovek koji je igrao valcer u ambaru

Kada je publika počela da joj zviždi organizatori su rekli Krisu Kristofersonu, koji je na dotičnom događaju tezgario kao ceremonijal majstor, da je na pristojan način ukloni sa bine. Naravno, nisu razumeli s kim imaju posla, nisu se setili da taj kauboj hipik ima decenijsko iskustvo podrške idealistima kojima krv uzavri toliko da zanemaruju sopstveno zdravlje ili novac onih koji su ih uposlili. Da su malo razmislili, mogli su da predvide da će on prići i reći joj „don’t let the bastards get you down“. Oni će njega, pod stare dane, da prave slugom sistema? Od njega će da očekuju da bude izvršilac uništavanja nekoga ko je rešio da odurla svoju besnu poruku? E, pa, neće da može. I pustio ju je da obavi svoje, da siđe sa bine onda kada ona hoće, i tek kad je sama rešila da je dosta, zagrli je i zajedno sa njom, kao drug, kao brat, ode na sigurno. I da posle napiše pesmu o svojoj „sestri Šinejd“.

Desetak godina ranije u životu Krisa Kristofersona pojavio se Majkl Ćimino. Na vesti o Ćiminovoj smrti posetioci sajtova ostavljali su komentare „RIP, veliki reditelj“, „‘Lovac na jelene’ fenomenalan film“, „De Niro je vrhunski odglumio“ i dalje u tom smislu. Ja bih krenuo od toga kako je izgledao pre smrti, unakažen plastičnim operacijama u želji da sa sedamdeset šest godina izgleda kao da mu je četrdeset. O čemu se, do đavola, radilo? Kakva je to bila uzaludna jurnjava za savršenstvom? I onda ćemo se vratiti na njegove filmove, zapravo, na dva filma koja su u potpunosti njegova, „Lovca na jelene“ i „Vrata raja“. „Lovac na jelene“ film je objašnjavanja jednog sveta kroz njegovo građenje. Šta se dogodilo sa potomcima slovenskih emigranata koji su u Ameriku došli krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka? Kako je sistem pronašao način da ih iskoristi? Kako su upotrebljeni kao radnička klasa koja je omogućila američki, najuspešniji ogranak industrijske revolucije? Ili su, možda, čeličane, fabrike automobila, hemijska industrija, podsvesno nastali kako bi se nekontrolisane mase pripitomile, kako bi im bio ponuđen san o jednakim šansama, dok se jedan procenat stanovništva bogati? Kada počne rat, vođen zbog kontrole nad svetom, kako se ti ljudi sami prijavljuju, odlaze u smrt i gubljenje delova tela i razuma jer se smatraju dužnim da to učine, jer su prihvatili pravila igre? Budući da su junaci „Lovca na jelene“ neobrazovani, usmereni jednostavnim ispunjenjima (kod muškaraca alkoholisanju, lovu, kod žena udaji, deci) u filmu nema velikih reči. Umesto njih, preduzet je veliki arhitektonski poduhvat. Prvih sat vremena filma gledamo život tih ljudi, venčanje u ruskoj pravoslavnoj crkvi, divljanje na zajedničkoj proslavi venčanja i ispraćaja u vojsku, naizgled bezazlene igre moći između muškaraca. Gradi se polako, ciglu po ciglu. Replike su upravo to, cigle, u njima nema ničega izuzetnog, nisu svetlucavi delovi mozaika. I, uspelo je, dogodila se gledanost, nagrade, slava. Mešavina političkog bezobrazluka i formalne revolucionarnosti donela je uspeh. Istina, Kasavetes je celih deset godina pre toga primenjivao slične metode, no, njegove kuće su bile ljudi, njihova psihologija, unutrašnji svetovi, dok je Ćimino gradio sliku društva, celine.

A onda, došla su na red „Vrata raja“. Priča o filmu ide duboko i kreće od nekoliko glavnih producenata studija „United Artists“ koji su osnovali svoju produkcijsku kuću i ostavili firmu neiskusnim ljudima koji su se ponadali da će im Ćimino, heroj trenutka sa „Lovcem na jelene“, doneti veliki uspeh, nagrade, moć. Poput ljudi koji su od Krisa Kristofersona tražili da ubija nečiju borbu za pravdu i istinu, nisu shvatili s kim imaju posla. Jer, Ćimino je počeo da gradi iz početka, zdanje kojem bi „Lovac na jelene“ bio samo krov sa lepom terasom. Kako su preci junaka „Lovca na jelene“ došli u Ameriku? Kako su prvo bili neprijatelji, smetnja, pre nego što će biti upotrebljeni? Film počinje na Harvardu, gde grupa muškaraca, projektovanih da postanu gospodari sveta, proslavlja dan diplomiranja. Tu je Kristoferson kao Džim Ejveril, heroj sa iskrom u očima, sa devojkom sa kojom bi trebalo da se sjedini i proizvede puno novih nadljudi. Tu je Džon Hurt, njegov najbolji prijatelj, osoba koja uživa u zvuku sopstvenog glasa, neko ko bi tom svetu moći i vladanja trebalo da doda kulturu, umetnost. Tu je Džozef Kotn, koji, kao razredni starešina, izgovara da je njihova dužnost oplemenjivanje nižih slojeva.

Dvadeset godina kasnije, Ejveril je policajac u Vajomingu, gde istočnoevropski emigranti zauzimaju teritoriju koju bi vlasnici velikog kapitala koristili za ispašu svojih krda stoke. Ljudi kao ljudi, osim što zauzimaju teritoriju, siromašni i gladni, vole i da ukradu i zakolju pokoju kravu, što bogatašima, harvardskim gospodarima sveta, daje zakonsko pravo da angažuju malu vojsku plaćenika i odstrele sto dvadeset i pet „lopova i anarhista“. Jedan od njih reći će Ejverilu kako ih ometa u zaštiti imovine, i to baš on, pripadnik njihove klase. Građenje tog sveta zahteva vreme, potraga za tim odgovorima, korenima nepravde, zahteva perfekcionizam, ludilo. I ludila je bilo. Master kadar u kojem desetak emigranata budi pijanog Ejverila koji sekundu potom vitla bičem u njihovom pravcu sniman je ceo dan, pedeset i četiri puta. Kristoferson će reći, dvadeset godina kasnije, „Kladim se da je Mikelanđelu bilo stalo, kladim se da je Pikasu bilo stalo. Svako ko veruje u svoju umetničku viziju… kladim se da mu je stalo. Meni verovatno nije toliko bilo stalo ali mi je bilo drago da radim sa nekim kome jeste“. Podrška nekome ko se zainatio da istera svoje po koju god cenu. Cena je bila da su „Vrata raja“ najveća finansijska katastrofa u istoriji filma. Ne samo to, kritičari, plaćeni ili prijateljski usmereni u tom pravcu, proglasili su film negledljivim. Ponovo Kristoferson, kauboj hipik, „Mislim da je sistem iskoristio priliku da zauvek uništi moć reditelja autora“. A „Vrata raja“ su film koji ide do granica izdržljivosti u pokazivanju užasa i lepote sveta. I traje, traje i traje tri i po sata jer njegovi junaci to zaslužuju, jer borbu koju oni vode nije lako uklopiti u malograđanski izlazak u grad, bioskop nakon kojeg sledi večera ili kafić uz malo razgovora o filmu i dnevnim događajima. „Vrata raja“ je film posle kojeg se ćuti. Istorijski Ejveril obešen je zbog svog idealizma dok filmski lik završi vrativši se u svoju klasu, živi mrtvac koji plovi rekom Stiks. Ipak, scena u kojoj Ela, vlasnica javne kuće, i Ejveril, koji neće da bude ono što su mu rekli da jeste, plešu u praznom ambaru uz kejdžunsku muziku, možda je to to, možda su to najbolji delovi nas. Iako nade nema i oni drugi će uvek pobediti. To nemaju.

Kris Kristoferson, "Sister Sinead"

It’s askin’ for trouble to stick out your neck
In terms of a target a big silhouette
But some candles flicker and some candles fade
And some burn as true as my sister Sinead