Čovek koji je ubio Džejmsa Bonda

Smrtno ozbiljan, od serije iz šezdesetih crpi atmosferu muzičkom temom i akciono-špijunskim kontekstom usput potpuno dekonstruišući jedan od dva glavna lika (ekvivalent bi bila filmska verzija „Otpisanih“ u kojoj se ispostavlja da je Tihi zapravo agent Gestapoa). De Palma primenjuje svoje stare Hičkokovske opsesije kroz dugačke hirurški precizne sekvence i, pogotovo, uspostavljajući na početku zanimljive likove tumačene od strane odličnih, karakterističnih glumaca (Kristin Skot Tomas, Emilio Estevez, Ingeborga Dapkunaite iz Mihalkovljevog „Pomračenja sunca“) samo da bismo shvatili da smo uzalud ulagali osećanja. Ipak, sve je, nekako, pogrešno i skoro da podseća na film „Orlovsko gnezdo“ sa apsurdnom, komplikovanom špijunskom pričom koja služi da da legitimitet i težinu još apsurdnijim akcionim scenama koje ne uspevaju ni na jednom nivou jer im fali duh (videti „Njuškala“ da bi se shvatilo kako se to radi kako valja). No, film je bio više nego uspešan i nakon njega usledili su nastavci, svaki potpuno drugačiji od prethodnog. Džon Vu napravio je, sa relativno jednostavnim scenarijem Roberta Tauna (jedan od najvećih ikada, „Kineska četvrt“, „Jakuza“, „Tekila sanrajz“) svoj standardni balet nasilja uz obavezne seksualne metafore (jurnjava kolima između Itana Hanta i glavne junakinje na stranu, penušavi talasi umontirani u konačni obračun moraju se tumačiti kao orgazam i njegov kraj – ili ja, možda, imam wicked mind). Treći, najlošiji deo (iako, da se ne razume pogrešno, na nivou fabule sve je poređano bez greške), režiran od strane Spilbergovog imitatora Džej Džej Ejbramsa, se, naravno, bavi konceptom porodice i odgovornosti jednog muškarca da zaštiti svoje najmilije. I onda, nenadano, reditelj crtanih filmova Bred Bird u četvrtom delu unosi veliki kvalitativni skok vraćajući, nakon Ejbramsove drmusave kamere, statični kadar i čiste, klizeće sekvence, usput ih, kao što je to radio u crtanim filmovima, obogaćujući humorom i zanimljivim likovima do kojih vam je stalo (uz anegdotu o šest srpskih zlikovaca koji su pali kao žrtve Hantovog osvetničkog besa). Ipak, kroz sav taj petnaestogodišnji stilski haos, Itan Hant ostaje nedefinisan, skoro nenamerna nepoznanica. Kakav je to čovek? Adrenalinski ovisnik, osoba koja radi za organizaciju tajniju od CIA, koja, o, ne, nije nekakav mračni ubica već moralan čovek i branilac poretka i, što bi rekle kandidatkinje za miss, mira u svetu.

Čini se da je Kristofer Mekueri („Usual Suspects“ i, odlični, „The Way of the Gun“, nakon čega je prestao da radi za sebe i počeo da radi za njih) odredio jedan od problema koje serijal ima i, koliko mu je bilo dozvoljeno, krenuo putem produbljivanja koncepta. Mekueri je čudna osoba, hteo je da bude pisac zbog čega je putovao svetom, zatim je četiri godine radio u detektivskoj agenciji i nakon toga, između policijske akademije i neizvesne holivudske budućnosti sa prijateljem iz detinjstva Brajanom Singerom odabrao, početkom devedesetih, ovo drugo. Dakle, imamo čoveka sa izvesnim, mada vrlo bazičnim, obaveštajnim iskustvom. Ipak, ako ste makar jednom u životu bili plaćeni da nekoga pratite i o tome napišete izveštaj, sva je prilika da će vaš mozak za sva vremena opčiniti pitanja morala i čudna opsesija životom u senci. Akcija je i dalje zabavna, obojena, kao u prethodniku, vrcavim, ali prirodnim, replikama. Sekvenca u operi je gotovo predivna. Zanimljiv detalj… sekvenca se dešava tokom izvođenja Pučinijeve opere „Turandot“, konkretno, možda u filmovima najkorišćenije arije „Nessun dorma“ (isto tako, u nastavku opštih mesta, šifra koju britanski premijer u jednom trenutku izgovara su stihovi Kiplingove pesme „If“). Pa, ipak, kad se pogleda o čemu se u ariji radi dolazimo do saznanja da ženska surovost i igra Erosa i Tanatosa koja se tu odvija lepo stoji uz sliku dame sa snajperskom puškom. Savršen kompromis. U isto vreme, reditelj je učinio da se gledaoci osećaju vrlo kulturni zato što su prepoznali opersku ariju a on sam se ne oseća kao idiot zato što ju je iskoristio jer iza toga postoji smisao. Kažem, pametan momak taj Mekueri. Neke scene londonskog segmenta zalaze u ozbiljnu lekareovsku teritoriju. Glavna junakinja u jednom trenutku izgovori, bez Hantovog protivljenja, monolog na temu „njima nije stalo do ljudi… terorističke organizacije, moja vlada, tvoja vlada… sve je to isto“ što je značajan pomak u odnosu na treći deo u kome je ideologija stvaranja sukoba i naknadnog uspostavljanja dominacije nad problematičnim zemljama i regionima pripisana zabludelom članu tajne službe (a ne samoj službi). No, ne treba preterivati. Možda je najveći uspeh nove „Nemoguće misije“, uspeh Mekuerija, pametnog momka, što u nekim trenucima imate utisak da gledate pravi film a ne kokičarsko umrtvljavanje mozga.

Neke opuštenije teme za kraj… Tom Kruz ima pedeset i tri godine (i vide se, sa svim bicepsima i trbušnjacima) i izgleda da se nikome ne čini da je možda prestar za stvari koje radi (zapravo, da su mu malo skratili dečačku frizuru i dodali koju sedu dlaku saosećanje gledalaca sa junakom u smrtonosno opasnim situacijama bilo bi veće). Sa druge strane, Rodžer Mur je imao pedeset osam godina u „Pogledu za ubistvo“ i univerzalno mišljenje je da mu je mesto pre bilo u staračkom domu nego na Vokenovom cepelinu ili u krevetu sa Grejs Džons. Verovatno se nekada, s pravom, smatralo da je lako iz ergele mlađih momaka izabrati jednog koji će bezbolno uskočiti u špijunsku, mačo, fantaziju dok je ludi sajentolog (ili bivši sajentolog, ko će ga znati) možda poslednji akcioni junak koga imamo. Kako god, možda bi trebalo da požure sa sledećim delom, ne toliko zbog Kruza nego zbog zdravlja Vinga Rejmsa, koji, kada potrči, deluje kao da će pre da stigne do prvog infarkta nego do markera na podu.